15.7.
Ekipa ne toliko mala, ali odabrana, u sastavu Milena, Kaca, Branka, Mira, Nenad i Dule (ja) smo se okupili rano ujutru (oko 6:30) na ž. stanici u Beogradu, posle noci kada su nastupili Sonic Youth na Echo-u. U 7 casova je trebalo da krene voz za Solun, a mi smo išli do Vladicinog Hana.
U Han smo stigli po najvecem suncu i tamo su nas docekali domacin akcije, Ivan i Miki koji su vec bili u Ivanovom selu – Jelašnici, zajedno sa devojkama: Vlatkom i Tanjom. Svi smo se prebacili do sela kolima (neko taksijem, a neko Mikijevim Opelom).
Jelašnica je prica za sebe. Ivanova kuca se nalazi pred kraj sela i u neposrednoj blizini kuce protice istoimena recica. Tamo je mnogo lepo. Kuca je stara, napravljena od naboja (mešavina blata i zemlje) i ispred kuce stari orah pravi debelu hladovinu. U kuci ima struje, a iza kuce je bunar. Prvi dan smo iskoristili da se odmorimo od puta i spremimo za putešestvije uz reku. Uvece su nam se pridružili lokalni meštani od kojih su neki Ivanovi rodaci i napravili smo divan roštilj od mesa koje je izgledalo sumnjivo.
16.7.
Ustali smo mnogo rano da bismo krenuli vec oko 8 casova. Miki i Tanja su krenuli kolima i trebalo je da se nademo na mestu gde reka sece put, 2 dana kasnije. Cilj je bio ici uz reku i doci do vodopada na Damjaniku, što je bilo oko 15 km. Prvo stajanje smo imali kod centrale gde nas je Ivan upoznao sa nastajanjem struje i objasnio nam je sistem kanala i cevi koje prave pad vode. Tu je put krenuo uzbrdo i to je bio prvi veci napor. Put je išao kroz šumu tako da nije bilo mnogo naporno. Zatim je sledilo oko 7km hodanja po veštackom kanalu. Usput smo prešli most koji je bio mnogo opasniji u prici nego u stvarnosti. Radi se naime o mostu po kojem ide kanal i koji je širok oko jedan metar, nema ogradu i nalazi se na visini od oko 20-30m i dugacak je oko 20m. Ubrzo zatim je usledio biser Jelašnice: 3 vira. To su 3 mala slapa i ispod svakog je basencic vode. Mnogo je lep prizor. Tu smo opijeni lepotom napravili pauzu.
Nastavili smo put uz reku, ali sada je pocinjala prava avantura. Puta više nije bilo i pocelo je cesto gaženje preko reke. Posle prvih par gacanja preko reke svi smo bili skroz mokri i shvatili smo da je uzaludno truditi se da ostanemo suvih nogu, vec da je mnogo lakše gaziti kroz vodu.
Naravno da nije apsolutno bezbedno gaziti kroz vodu punu klizavog kamenja i nažalost ovaj put nije prošao bez povrede. Kaca je zveknula bradom u kamen i napravila ranu od 2-3cm. Junacki je nastavila dalje.
Uskoro smo stigli do možda najveceg bisera Jelašnice, vodopada na Damjaniku. Vodopad je visok oko 7-8 metara. Muški, speleo deo ekipe se užetom spustio iza vodopada, tamo gde je malo ko pre nas išao. Zanimljiv doživljaj.
Malo dalje smo postavili šatore na finom mestu uz reku, gde smo založili vatricu, sušili stvari i igrali se papirica i asocijacija.
17.7.
Tog dana je trebalo ici putem koji niko od nas nije poznavao. Nastavili smo hrabro uz reku. Gazili smo preko vode sve cešce i cešce. Upadali smo u vodu, klizajuci se o kamenje. Milena je skliznula u potok i pokvasila skoro sve stvari, pa i mobilni telefon koji je poceo cudno da se ponaša. Vadenje baterije i sušenje aparata je rešilo problem. Junacki je nastavila dalje. Malo ko nije bio skroz mokar. Išli smo sve dalje i dalje u nameri da stignemo podno Besne kobile i Mikija koji je nosio višak hrane i stvari. Prošli smo ušce Novoselske reke. Uskoro je put postao uocljiviji i to je bio lakši deo. Medutim, uskoro je odluceno da se skrene levo u brdo, da bismo brže izašli na put. Usledila je uzbrdica gde su se smenjivali cetinari i listopadi, da bismo se odjednom obreli na travnatoj kosini koju je trebalo savladati, dok je sunce neumitno peklo. U šumarku na vrhu brda je trebalo doneti odluku kojim cemo putem ici: da li oko uzvišenja, ili kracim putem direktno na greben. Izabrali smo ovaj drugi put.
Uskoro se desila još jedna povreda. Branka je, po ko zna koji put u životu (4.), iskrenula zglob na levoj nozi i pocela da se kotrlja niz livadu. Na svu srecu je zastala na prvom malo ravnijem delu. Junacki je nastavila dalje.
Napokon smo naišli na makadamski put, za koji smo se ponadali da vodi ka glavnom putu gde je trebalo da nas saceka Miki. Na Mikija nismo naišli, ali smo se zato ‘razbili’ od malina, koje su rasle uz levu ivicu puta.
Uskoro smo naišli na glavni put koji je takode bi makadamski. Krenuli smo ka mestu gde je trebalo da se nademo sa Mikijem, ali nas je uskoro uhvatio mrak i morali smo da postavimo šatore, na livadi iznad puta, odakle se videla Besna kobila.
18.8.
Odlucili smo da krenemo ka Besnoj kobili. Mikiju smo poslali poruku gde smo i kako smo i krenuli smo putem nazad da bismo izašli na greben koji bi nas odveo do vrha. Hteli smo da se odatle spustimo do sela Ljubate i da nastavimo ka jezeru Lisine. Kamion koji je uskoro naišao nas je odvezao do mesta odakle je najlakši uspon. Tada je i vreme krenulo da se kvari i shvatili smo da nemamo baš puno vremena i zato smo iskoristili priliku kada se pojavio kamion koji je išao do Ljubate. Svi smo se potrpali u taj kamion i stigli smo do Gornje Ljubate. Tu je trebalo da sacekamo autobus ka Bosilegradu. Odmorili smo se i popili kafe i piva u ‘Miki komercu’ i tek što smo krenuli polako peške (jer nas je mrzelo da cekamo autobus još par sati), pojavio se mesija, spasitelj, drug u nevolji Miki sa Tanjom u Opelu. Akcija je od ovog trenutka dobila lakši tok. Prva grupa je sa nekim stvarima krenula do Lisine, a mi ostali smo nastavili dalje. Uskoro su i preostale devojke ustopirale policijski auto (Ladu Nivu). Muški deo ekipe je nastavio peške. Uskoro je usledila i Donja Ljubata. Put je bio prašnjav i izgledali smo kao pravi avanturisti. Uz put je vijugala Ljubatska reka. Uskoro smo ustopirali kamion kojim smo išli do dve reke. Nastavili smo peške, pitajuci se što nema Mikija. Uskoro smo seli i rekli da više necemo da idemo dok ne dode Miki. Do tada smo prešli sigurno oko 8km jakog hoda. Tada nam su stali turbo folk momci sa BG tablama. Povezli su nas dok je Stoja prštala sa zadnjih zvucnika. Na srecu, smo naišli na Mikija posle 10-ak minuta. Zahvalili smo se momcima i ušli u Mikijem Opel. Tu smo saznali da je Lisina veštacko jezero sa strmim šljunkovitim ivicama i da je zato odvezao devojke do Vlasinskog jezera, a da su devojke koje su se vozile sa policajcima ustopirale do Vlasinskog jezera.
Vlasinsko jezero je biser jugoistocne Srbije. Veštacko jezero koje je podignuto 70-ih godina, na mestu gde je bilo vlasinsko blato, sa ciljem da se napravi sistem koji bi snabdevao strujom taj kraj preko hidrocentrala Vrle 1,2,3 i 4.
U lepoti jezera nismo mogli da uživamo u potpunosti, jer je neverovatna gomila dubreta bial oko jezera (tj oko dela koji je blizu hotela). Neverovatan je podatak da oko jezera nismo videli ni jednu kantu za otpatke, ali su zato gomile dubreta bile na svakom koraku. Zato smo postavili šatore oko 20 minuta hoda daleko od hotela. I tu su bili tragovi dubreta, ali u mnogo manjim kolicinama.
Milena i Kaca su otišle do Crne Trave da vide da li imaju antitetanus za Kacinu ranu, ali su se vratili samo sa antibioticima i saznanjem da nigde u blizini nema leka. Ipak u tamošnjem domu zdravlja su rekli da je rana dobro i to najviše zahvaljujuci Mileninoj strucnosti kopja je majstorski obradila ranu.
Uvece dok smo sedeli oko vatre smo shvatili da smo uzeli jedan deo opreme koja nije naša. Naime, kad smo došli do Vlasinskog jezera, odmorili smo se kod hotela gde smo stavili na gomilu sve naše rance, šatore, podloške i vrece. Zatim smo sve stvari sa te gomile stavili u Mikijeva kola koji je stvari odvezao do mesta gde je trebalo da kampujemo. Odjednom smo shvatili da je na gomili odakle smo uzeli naše stvari ostao ranac koji nije bio naš. Ranac smo analizirali i shvatili da pripada Salimu iz III-3.
19.7.
Ceo dan smo gluvarili i odmarali se. Milena i Kaca su našli vlasnika ranca u hotelu. Odlucili smo i da se okupamo u jezeru. Voda je bila prijatna, ali ipak hladna. Pomogla nam je da skinemo sa sebe dosta prljavštine, pa smo se osecali mnogo cistije. Usledilo je prženje na suncu i neki od nas su baš dobro izgoreli. Uvece smo otišli do brane i sedeli u kaficu Pegaz, gde nisu imali ništa osim nekih vrsta kafe, piva i sokova.
20.7.
Došao je i dan kad se ekipa malo proredila. Miki, Tanja, Kaca i Milena su krenuli za Beograd oko 15h. Interesantno bi bilo spomenuti sledeci dogadaj. Malo posle podneva, na mesto na kome smo mi kampovali su došli mladici i devojka sa VR registracijom. Nisu nas ni pozdravili ni pitali još koliko ostajemo nego su pustili glasnu muziku i krenuli da piju pivo. Mi smo slušali muzika sa kasetofona na baterije, tako da nije bio šanse da se nadglašavamo. Ipak su otišli posle nekih pola sata. Možda su pomislili da idemo kada su videli da se Kaca i Milena pakuju, ali to nije opravdanje da nas ne pitaju ni ko smo, ni koliko ostajemo, ni da li nam smetaju.
Uvece je preostali deo ekipe (Mira i Nenad, Vlatka i Ivan, Branka i Dule) otišao do mlecnog restorana na burek. Tada smo shvatili da sutra nemamo nikakav autobuski prevoz i zato smo se na brzu brzinu spakovali da bismo stigli na bus za Vranje koji je kretao u 19h od brane. Vlatka i Mira nisu baš bili u stanju da žure jer je Mira najviše izgorela dan ranije i koža joj je bila zategnuta, dok je Vlatka preživljavala muke koje svako žensko proživljava u jednom periodu u mesecu. Junacki su nastavile dalje.
Uspeli smo nekako da se spakujemo i dok smo cekali bus doživeli smo novi dogadaj. Dva lika su kolima prošli pored nas i gledali nas, kada im je Vlatka (bila je malo nervozna), rekla onako besno : ‘Å ta nas gledaš’. Likovi su se posle pet minuta vratili da bi stali pored nas i onako besno rekli: ‘Seko, jesi li nama nešto rekla!’. Bez komentara.
Bus za Vranje je uskoro došao. Put ka Vranju prolazi pored Vrle 1,2,3 i 4. Lici malo na kanjon Morace, samo što ima mnogo više zelenila. Prošli smo kroz Surdulicu i Vladicin Han i izašli smo kod skretanja za Jelašnicu, kod sela Gramade. Odatel je put vijugao do sela još 4-5km i za 1h i 10minuta smo stigli do Ivanove kuce. Umorni smo brzo legli u krevete (bila je vec noc).
21.7.
Ceo dan smo gluvarili i odmarali se. Oprali smo veš. Kuvali smo pasulj, ali svežeg hleba nikako nije bilo. Naime, mi smo narucili hleb, ali je on kasnio iz Surdulice. Poceli smo da jedemo pasulj uz neki polu bajat hleb i kad smo svi pojeli došao je svež hleb. Bedak. Uvece smo igrali papirice uz mnogo smejanja.
22.7.
Branka i ja je trebalo da napustimo družinu. Branka je išla za Beograd, a ja za Žabljak. Na kraju smo oboje završili u Beogradu. U Hanu je voz za Beograd kasnio 5 sati, a u Leskovcu smo stajali oko 2 sata jer je bio neki problem sa strujom.
23.7.
Oko 5:30 smo stigli u Beograd
