Ekipa okupljena oko Novobeogradskog magazina me je kontaktirala pre par meseci da pišem reportaže koje će se objavljivati u besplatnom mesečniku koji će se deliti po Novom Beogradu. Prva reportaža je bila o trotoarima. Ovde je prikazana prva, duža verzija teksta, koja je morala biti skraćena zbog ograničenja u magazinu (jedna strana). Ovde možete videti verziju koja je izašla u prvom broju Novobeogradskog magazina na 1.. strani.
Šetajući gradovima Evrope uživamo u arhitekturi, gledamo ljude, zelenilo, odraz grada u vodenoj površini.
Šetajući Novim Beogradom mogli bismo da uživamo u svemu tome. Međutim, mi moramo da gledamo kuda idemo. Umesto da nam pogled bude uperen gore ili ka ljudima, mi moramo da pazimo da ne upadnemo u neku rupu, ne udarimo u neki stubić, neku betonsku kuglu, ne ugazimo u nešto. Moramo da prolazimo i kroz lavirint nepropisno parkiranih vozila na trotoaru. Kad padne kiša, ne možemo bezbrižno da prođemo kroz neku baricu jer ne znamo koliko je ta barica (a možda i bara) duboka.
Nekad moramo da pazimo i na granje drveća koje se natkrilo nad trotoar, na žbunje koje polako, ali sigurno osvaja prostor za kretanje pešaka, na bicikliste koji moraju da izbegnu nebrojene probleme na svojim stazama.
Pre nekoliko godina su skoro svi trotoari kojima je predviđeno da idu i biciklističke staze obnovljeni. Novi ivičnjaci su postavljeni, biciklističke staze su jasno odvojene od pešačkih delova i sve je bilo lepo na prvi pogled.
Iako u teoriji pešaci i biciklisti mogu da dele široke novobeogradske trotoare, u praksi baš nije tako. Biciklistički saobraćaj je po svojoj prirodi bliži automobilskom saobraćaju nego pešačkom. Da su kopirana rešenja iz zemalja gde je biciklistička kultura veća (u Danskoj više od polovine stanovnika svakodnevno koristi bicikl) biciklističke staze bi bile spojene sa kolovozom, a ne sa trotoarima.Bilo bi bezbednije i za pešake i bicikliste. Možda bi to rešenje bilo malo skuplje, ali bismo dobili dugororočno rešenje.
Ovako smo dobili glatke asfaltirane trotoare. Međutim, glatki trotoari su uskoro bili isečeni po skoro celom Novom Beogradu. Novi kablovski operateri su dobili dozvolu da sve, skoro obnovljene, trotoare iskoriste za polaganje svojih kablova. Kad su kablovi postavljeni, dobili smo neravnine, asfalt u drugoj boji, vizuelno uništene trotoare.
Sve je to moglo da se izbegne da se obnova trotoara malo pametnije uradila. Trebalo je predvideti provlačenje novih instalacija. To se moglo rešiti postavljanjem praznih kanala ispod asfalta kroz koje je kasnije moglo da se provuče bilo kakva instalacija.
Postoji još jedno rešenje. Zaboravimo na asfalt na trotoarima. Pogledajte slike evropskih gradova i videćete da su trotari popločani. Može da se koristi kaldrma, behaton ploče, po parkovima se koristi tucanik.
Koja je najveća prednost nekorišćenja asfalta?Pogledajte naše trotoare. Videćete mnogo naknadnih radova. Tada se asfalt morao seći. Kad se stavi novi asfalt to neostaje neprimećeno. U slučaju popločavanja, ploče se izvade i posle radova se iste ploče vrate na mesto. Svakako je jeftinije, a prvobitni izgled se ne narušava.
Da bi ploče ostale na mestu mora se zabraniti automobilima da prelaze preko njih. Ploče (kaldrma, behaton…) nisu predviđeni za težinu motornih vozila. Zato na mestima gde nije asfalt možemo da vidimo puknute ploče (na keju u Blokovima, ispod mostova, kod hotela Jugoslavija, plato ispred RK Beograd u bloku 44…) Taj problem se može rešiti ili visokim ivičnjacima, ili ukrasnim stubićima (samo ne običnim, već nekim za koji je moguće privezati bicikl) ili, najbolje, čestim patrolama policije, komunalne policije i inspektora, koji bi kažnjavali na licu mesta vozila zaustavljena na trotoaru.
Da menjamo sve trotoare na Novom Beogradu skupo je i budžet teško može da odvoji sredstva za tu namenu. Hajde da barem za naredne projekte predvidimo takve stvari da ne bi brzo uništili ono što smo popravili. Hajde da postojeće trotoare redovno čistimo od zemlje koja se nagomilava uz ivičnjake koje polako osvaja zelena površina. Ne moramo da čekamo javne službe da očiste trotoar od lišća ispred naše zgrade. Oni neka čiste uz ulice, daleko od zgrada. Možemo i sami da uzmemo metlu i očistimo naš prostor. Da, to je naš prostor i ako bismo to shvatili ne bi nam bilo teško da damo primer i drugima (i pojedincima i vlasti) kako se treba ophoditi prema njemu.
