Na železnickoj stanice se okupili: Ceca, Biljana, Maja, Vlatka, Branka, Ivan i ja (Dule) sa namerom da odemo na Bjelasicu. Okvirni plan je bio da odemo tamo, a posle odemo gde nam se prohte. U Kolašinu je trebalo da nas saceka Darko sa svojom ekipom. Rezervacije nismo našli, ali smo uspeli naci ceo vagon za koji nije bilo potrebno imati rezervacije, pa smo našli pet sedecih mesta, na kojimo smo se smenjivali. Put smo proveli uglavnom u prici i upoznavanju jer se vecina ekipe nije medusobno poznavala. U vagonu smo sreli i Nikolu koji je išao kod strica na Komove, gde ima katun. Nadali smo se da cemo ako slucajno odemo tamo i njega sresti.
U Užicu nam se pridružila Majina sestra Maša sa dve drugarice koje su išle na more. Neki clanove ekipe su se obradovali pivom koje je Maša pametno ponela.
Ponedeljak 8.7.
Posle uglavnom neprospavane noci, stigli smo u Kolašin. Tamo smo se pozdravili sa Nikolom i željno išcekivali Darka i ekipu. Cekanje smo iskoristili da odemo do Kolašin i kupimo nešto hleba za naredne dane. U povratku smo sreli Darka. Sa njim je bilo još pet momaka. Plan je bio da odemo jednu stanicu lokalnim vozom do Trebaljeva (Oblutak) i odatle se uputimo ka katunu Goleš koji se nalazi ispod Lumera. Natovareni smo išli 4 sata malko zaobilaznim putem, uz oko 600 metara visinske razlike. Na izvoru smo se napojili i naišli na ljubaznog domacina koji nas je ponudio rakijom. Kod njega smo i kupili litar te žestoke tecnosti uz koju smo dobili i sir pride. Od blizanaca Nikole i Danila koji su bili u Darkovoj ekipi, smo saznali da brat tog domacina, koga inace zovu Ljudina, može da pojede celo jagnje. Zatim smo postavili šatore na proplanku iza šume koja se nalazi iznad katuna i posle toga se uputili u osvajnaje prvog vrha na Bjelasici, Lumera odakle se pružio lep pogled. To vece smo proveli uz rakiju i vatru i malo pesme (još smo štimovali grla) i videli da ce nam Devla biti vrlo interesantno društvo, zajedno sa svojim, vrlo inteligentnim psom Medom.
Utorak 9.7.
Pošto su nam šatori bili uglavnom u šumi, a ni Sunce nije pržilo postavili smo rekord u kasnom budenju u prirodi. Ustali smo tek oko 12 sati! Put nas je vodio ka Biogradskom jezeru. Put je strm, ali relativno prijatan jer se ide kroz gustu šumu. Biogradsko jezero je na one koji su ga videli prvi put, ostavilo stvarno lep utisak. Dogovorili mso se da ostavimo stvari u lokalnom planinarskom domu i sa neophodnim stvarima krenemo ka Pešica jezeru, preko Å iškog jezera. Naravno da nismo stigli ni do Å iškog jezera nego samo prespavali u Dolovima. Nismo palili vatru, pa smo zato brzo polegali.
Sreda 10.7.
Prvenstveni cilj nam je bio da nadjemo Nenada i Duleta koji su na Bjelasici bili dva dana duže od nas. Znali gde ce se otprilike kretati pa smo nastavili predvideni put. Usput se družina malo smanjila, jer su od prvobitne Darkove ekipe ostali samo on i Devla. Pri spuštanju ka Å iško jezeru, Branka je uspela da izvrne zglob na nozi, zbog toga je bila oslobodena nošenja težeg tereta. Kod jezera smo sreli cobana globtrotera Danila, koji nas je izvestio o Nenadu i Duletu, koji su proveli par dana na tom jezeru. Danilo je covek pun prica i iskustva, tako da je uspeo cak i opravi Brankin zglob, pa je ona mogla vec to vece da normalno hoda (ja, doduše tvrdim da bi prohodala normalno još istog popodneva da je Danilo nije dirao). Tu je Branka i dobila nadimak „Å iška ribica“.
Popodne smo krenuli ka Pešica jezeru. Tamo smo se i našli sa Nenadom i Duletom. Na jezeru je bilo stvarno divno tako da smo odlucili da tu provedemo i ceo sutrašnji dan.
Cetvrtak 11.7.
Tog jutra imali problema da nademo neke namirnice, jer su u lokalnom katunu bilo smao cobani koji su spremali hranu samo za sebe. Ipak je vrhunac bio kad nam je coban kod jugoslovenske zastave pricao o raznim glupostima (politickim). Vrhunac je bio sledeci dijalog:
Coban: Ja sam ovde odrastao i znam svaki kamen na Bjelasici.
Mi: Da li znate za neku pecinu?
Coban: Ne znam, a i da znam ne bih vam rekao jer bi posle došli Nemci i Amerikanci.
Dan smo proveli u lencarenju i kupanju i suncanju i frizbiju na golove. Vlatka uspela da posece stopalo, tako da je morala da uloži natcovecansske napore da bi izdržala naredne ture. Popodne smo se ispeli na Crnu glavu (najviši vrh Bjelasice) u 18:05. Visina je 2139. Pogled na Komove je bio stvarno lep, a videli su se i obronci Pešterske visoravni, Hajle, Visitora i Prokletija. Vece smo proveli u pecenju krompira na žaru, od koga se i nismo najeli, ali važno je drugarstvo.
Petak 12.7.
Avantura od koje se ledi krv u žilama nam je predstojala. Spuštanje nz Biogradsku reku kroz jednu od tri prašume u Evropi. Oko 10 sati smo ušli u šumu i oko 19h smo izašli. U prvom delu prašuma je dosta prohodna, medutim uskoro se nailazi na pravi neprelazni bedem prašumskog rastinja, srušenih stoletnih stabala i cesto prelaženje preko reke koja je tekla sve brže i brže. Da nam ne bude nezanimljivo, a nije nam bilo, potrudila se kiša koja je pocela da lije. Na kraju smo se spustili na nivo jezera i stigli do doma gde smo ostavili stvari. Uspeli smo se da se dogovorimo sa domocuvarem da nam omoguci da prespavamo u velikoj prostoriji na spratu. Pošto su nam stvari bili potpuno mokre, to je bio spas u pravi cas. Da smo pametno odabrali prenocište potvrdila je i kiša koja je celu noc padala.
Subota 13.7.
Lepota Biogradskog jezera nas je naterala da ostanemo tu gde jesnmo još par dana. Vlatka i ja smo išli do Kolašina da kupimo neke namirnice, neki (Dule, Banka, Maja i Darko) se ogrebali o roštilj koji su pravili izletnici. (Izletnika je bilo dosta jer je tog dana bio dan ustanka u Crnoj Gori). Devla i Medo su nas tog dana napustili i uputili se put mora.
Uvece smo sedeli uz vatru, sušili cipele i pevali pesme
Nedelja 14.7.
Miki nam se pridružio. Ceo dan smo džabalebarili. Došle su Jelena i Boba iz Banjaluke i na kratko uvecale naše družinu. Uvece su Dule i Branka otišli put Beograda.
Ponedeljak 15.7.
Vreme je za akciju. Komovi su sledeca destinacija. Taxi nas je odvezao do Trešnjevika, a odatle nas je ljubazni kamiondžija odvezao do Å tavne gde smo se ulogorili.
Utorak 16.7.
Malo kiše je padalo preko noci i jutro je osvanulo sa Komovima u oblacima. Ipak se razvedrilo i uputili smo se ka Komu Vasojevica (1461 metar), što je trebalo da nas pripremi za uspon na Kom Kucki. Pre toga nas intervjuisao novinar koji stvarno nije tako izgledao. Uspon je bio stvarno lagan i na vrhu smo se lepo proveli. U povratku se nismo baš tako lepo proveli jer je pocela kiša, tako da smo mokri, a poneko i prljav vratili u kamp. Odlucili smo da se premestimo u planinarski dom koji se tog dana ispraznio. Vece je bilo vedro.
Sreda 17.7.
Vreme nas je sprecilo da osvojimo Kom Kucki. Zato se muški deo uputio ka ucitelju u želji da ce nas pozvati na kafu. I uspeli smo da s uvalimo u njegovu kucicu, dok je napolju padala kiša. Popodne smo odigrali jednu fudbalicu. Fudbal je bio pravi muški, zeleni i na ivici grubosti. Lokalni deckici su igrali zajedno sa nama. Kiša nas je oterala sa stadiona iznad Å tavne. Predvece smo osvojili lokalni brežuljak. Vece smo proveli u kafani „Predpraznicno vece“.
Cetvrtak 18.7.
Ponovo nas je probudilo umilno dobovanje kiše. Ideja o napuštanju Å tavne je definitivno sazrela i bilo je pitanje trenutka napuštanja ovog lepog zaseoka podno Komova. Trenutak razvedravanja smo iskoristili da se uputimo ka katunu Ljuban. Nismo daleki odmakli jer je kiša ponovo zadobovala, ovaj put po našim glavama. Vece smo ponovo proveli u kafani i dogovorili se za prevoz do Kolašina kod jeftinijeg prevoznika.
Petak 19.7.
Krenuli smo oko 7 ka Kolašinu. Odatle su se Ceca i Biljana uputile ka Beogradu. Mi ostali smo uzeli bus za Žabljak. Tamo smo našli smeštaj za tu jednu noc. Struja, topla i tekuca voda i mekani kreveti (ne za sve) su nas vratile u civilizaciju. Vece smo proveli u šetnji oko Crnog jezera, koje je na žalost bilo mnogo niže nego prošle godine. Za vreme obilaska nas je uhvatio mrak, tako da je turu pratio povišeni nivo adrenalina u krvi skoro svih nas. Uvece smo pevali uz mile zvuke gitare, cije su žice prijatno treperile posle dodira Mikijevih prstiju.
Subota 20.7.
Kud koji mili moji. Vlatka, Miki i Ivan otišli za Beograd pa zatim na more Mikijevim kolima. Boba otišla za Banja Luku. Mi preostali (Jelena, Maja, Darko, Nenad i ja) smo se našli sa ASAK-ovcima i gostima i uputili ka Sedlu odakle smo pešacili do kampa na Vjetrenim brdima. Kamp se nalazio na putu od Sedla do Bobotovog kuka, preko zelenog vira, i to kod siparom i kod izvora pre Surutke.
Nedelja 21.7.
Cekalo nas je prenošenje stvari koje su donete iz Žabljaka. Dva puta smo išli do Sedla i nazad i nosili hranu i ostale potrpštine, neophodne za normalno funkcionisanje kampa.
Popodne smo se prošetali do Zelenog vira.
Ponedeljak 22.7.
Ljudi koji nisu imali posla oko jame su se uputili ka Å krckom jezeru. Svi smo krenuli ka Samaru, preko zelenog vira, odakle su se neki uputili ka Prutašu, a neki ka Å krckim jezerima. Neki su se sa Prutaša spustili ka jezerima, a Docko i ja smo krenuli precicom do Dobrog dola i odatle do Sedla (nadajuci se da ce neko da prode kolima, a niko nije prošao) i do kampa.
Utorak 23.7.
Osvanuo je lep i suncan dan. Umesto nekih napornih turu, odlucili smo da pomažemo Džambu u kuhinji. Uvece smo se popeli na Bandijernu, ciji se vrh nalazi iznad kampa. U povratku smo malo sa Jerom radili prepinjanje i neke vežbe za free climbing.
Sreda 24.7.
Ovog dana je bila godišnjica smrti Maxe koji je poginuo u jami iznad Lokvica. Zato smo se uputili tamo. Posle toga su neki otišli ka Žabljaku, neki nazad ka kampu, a neki ka kampu, ali preko Bobotovog kuka. Na Bobotov kuk smo se popeli malo pre 18 casova i poceli smo spuštanje pošto smo videli da se vreme kvari. Vratili smo se preko Zelenog vira.
Cetvrtak 25.7.
Prognoza je na žalost bila tacna. Loše vreme, kiša i magla se nadvila nad naš kamp. Pošto je prognoza bila slicna i za narenih par dana, Maja i ja smo krenuli za Beograd. Put do sedla je bio stvarno zanimljiv. Vidljivost jedva 20 metara je cinila put pomalo sablasnim. Ipak je to bila lepa avantura. narocito ako se uzme u obzir da sam morao da se još jednom vracam do kampa i do Sedla da bih pomogao u transportu.
Uvece smo krenuli sa Brankom njegovim Land Roverom ka Beogradu, gde smo stigli rano izjutra.
