- Stariji: Ana, Pera, Marko O. i Dule
- Seminarci: Bojana, Nebojša, Zdravko i Branislav.
Prvobitni plan je bio da sačekamo Miminu „žensku“ ekipu, pa da od njih uzmemo opremu i odemo u jamu, međutim pošto smo imali dovoljno opreme odlučili smo da ih ne čekamo već da oko 21h krenemo ka jami.
Napravili smo dogovor da svako od „starijih“ uzme jednog od seminaraca i da tako u grupama idemo do dna, gde bi se sačekali. Do jame smo došli oko 22h i na ulazu smo videli jakne od prethodne ekipe. Prvo su išli Ana i Bojana, zatim Pero i Zdravko, onda Marko i Nebojša i na kraju Branislav i ja (Dule). U dvorani pre prve „velike“ vertikale smo se susreli sa prethodnom ekipom.
Iz jame smo izašli oko 4:30 i oko 5:30 smo se vratili u školu.
Sledi kratko zapažanje o seminarcima.
Branislav: Tehnički je dobro obučen. Sluša sve što mu se kaže, a ume i sam da odreaguje. Po prirodi je malo usporen, pa zato i ponekad malo sporije radi, ali sve pravilno.
Nebojša: Radi sve korektno, može se reći da je najbolji u ovoj grupi.
Zdravko: Odmah iza Nebojše, razlike su u nijansama
Bojana:Â Iako sam očekivao da će teško izaći na kraj sa jamom, sve je izdržala. Ako ne zna šta da radi – pita i tada uradi sve kako treba.
Opšti utisak: Mislim da Nebojša, Zdravko i Branislav mogu fizički da izdrže srednje teške objekte i da će radom i iskustvom sa starijim članovima kluba uskoro biti sposobni i za mnogo teže objekte od Suvog ponora.
Bojani treba malo više samopouzdanja, ali i malo više fizičke spreme. Treba je pustiti da što više samostalno radi (bez previše zapitkivanja).
Vreme je pred njima…
Â
Izveštaj sačinio
Dušan Popović
decembra 2003.
