Situacija 1: prolazim pored Å¡kolskog igraliÅ¡ta i vidim klince (osnovna Å¡kola) kako za vreme časa fizičkog stoje kod jednog gola i ljuljaju se na njemu i jedan od njih kaže : “ ‘ajde da ga sruÅ¡imo i polomimo! „, naravno misleći na taj gol koji im je neophodan da igraju fudbal.

Situacija 2: Isti taj teren, klinci igraju fudbal i umesto da čujem samo skakutanje lopte, udarac patike po lopti i povike „dodaj meni“, „sam sam“… čujem bujicu psovki zato Å¡to jednom dečku nije dodata lopta i meÄ‘usobno vreÄ‘anje sa joÅ¡ većim brojem psovki i početak tuče…

Prilikom obe situacije setio sam se svojih časova fizičkog u osnovnoj Å¡koli. Jedva smo čekali da zvoni za zavrÅ¡etak časa koji prethodi fizičkom i čim bi zazvonilo, povikali bismo srećno „FUCA!!!“. Ne bi ni otiÅ¡li na odmor, već bismo počeli da igramo fudbal i pre nego Å¡to zvoni za počeak časa. Naravno, nekad smo i radili vežbe, trčali, ali ako smo znali da ćemo samo da igramo fudbal, naÅ¡oj sreći ne bi bilo kraja.

Sećam se i kad je jedan gol bio polomljen, tj pukla mu je stativa. Šta smo sve radili da bismo ga osposobili: stavljali smo neko drvo unutar stative, samo da gol stoji, da bismo mogli da igramo. Posle par dana je gol bio zavaren i našoj sreći nije bilo kraja.

Psovki, tuča ostalih loših stvari se ne sećam, jer ih nije ni bilo.

To je bio period osnovne Å¡kole.

Zatim je doÅ¡la srednja Å¡kola i početak krize (rat u okruženju, sankcije…). Igrali smo fudbal svakog vikenda i postojalo je nepisano pravilo „pobednik ostaje“. Onda su počeli da dolaze lokalni mangupi koji su hteli da igraju fudbal kad oni hoće i sa kim hoće i jednog dana su udarili jednog dečka piÅ¡toljem po glavi jer nije hteo da doda loptu, tj nije hteo da se skloni sa terena. Od tog dana viÅ¡e nismo igrali fudbal…

Mislim da ne greÅ¡im kada kažem da su generacije roÄ‘ene do 1980. godine poslednje „normalne“ generacije. Deca koja su roÄ‘ena posle ’80-te su odrastala u loÅ¡em vremenu, roditelji su viÅ¡e razmiÅ¡ljali kako da prehrane porodicu nego Å¡to su posvećivali vremena deci. Nije viÅ¡e bilo sigurnih poslova u državnoj firmi i plata od kojih si mogao da ideÅ¡Â na letovanje i(li) zimovanje od 15 dana. Sećate li se: nekad je odlazak na more bio nezamisliv bez 15 dana boravka na moru. ÄŒak ni ekskurzije nisu bile uvek održavane, a i broj dece koji ne ide (zato Å¡to nemaju novca) se povećavao. Sve u svemu, usledila je kriza u svakom pogledu (i moralna i finansijska i svaka druga).

Evo mog pesimističnog razmiÅ¡ljanja: trenutno su na vlasti ljudi stariji od 30 godina, tj ljudi koji su odrasli u normalno vreme, usudiću se da kažem, blagostanja. I kakvi su oni? Složićemo se svi : LOÅ I. Kakvi će biti političari u budućnosti – KATASTROFALNI.

Znam da zvučim kao neki deda, ali danaÅ¡nja omladina kao da svesno sebe uniÅ¡tava. Iskreno krivim i medije za to, jer nam se servira gomila TV kanala koji kao da se trude da promoviÅ¡u Å¡to bezobzirnije ponaÅ¡anje. Mi smo imali 2 TV programa veći deo detinjstva (posle se pojavio 3K) i crtane filmove par puta dnevno. Å ta smo radili preko dana? Igrali se napolju, klikera, žmurke, fudbala. Danas se ide kod druga da se igraju igrice. Imali smo i mi Komodor i Spektrum, ali smo viÅ¡e vremena provodili napolju. Zimu smo čekali da padne sneg da bismo napravili „klize“ na svakoj nizbrdici, ili da se sankamo na malim brdaÅ¡cima (odrastao sam na Novom Beogradu, tako da je za mene pojam brda za sankanje, brdaÅ¡ce kod hotela Jugoslavija). Sada? Ne pamtim da sam video neku „klizu“ skoro, a deca koja igraju klikere su se već preselila u istorijske knjige. Â

Zato sada imamo TV spotove sa polugolim zvezdama, „rijaliti Å¡ouvove“ gde Paris Hilton traži najboljeg druga, ili gde Tila Tekila traži svoju ljubav i gomilu likova koji dobijaju prave nervne napade ako nisu izabrani. Naravno, ljudi (omladina) to gledaju, stvaraju novi sistem vrednosti (ili bolje rečeno bezvrednosti), počnu tako da se ponaÅ¡aju. Vide stvari koje se deÅ¡avaju u TV serijama i to pokuÅ¡avaju da preslikaju u svoj život i uspevaju u tome i prave idiote od sebe.

Sve ovo može da se gleda i sa gledišta zavere. Svakoj vladi odgovara da ima što veće idiote pod sobom i zato im (nam) se servira idiotski program koji nas pravi idiotima. Tako dobijamo glupu, lenju, naciju i pre svega poslušnu, jer više nemaju svoje mišljenje. Ja stvarno ne mogu da razumem nijednu osobu koja misli da Amerika treba da ode u Irak i da uspostavi demokratiju jer nedostatak iste ugrožava Ameriku. Rat u Vijetnamu, Avganistan, ili bilo koji drugi rat, bolje da ne spominjem.

To „idiotisanje“ nacije je očigledno uspelo u Americi i neÅ¡to slično se polako ukorenjuje ovde, u Srbiji. Klinci ne čitaju knjige (čitanje aktivira mnogo viÅ¡e delova mozga nego pričanje), gledaju „rijaliti Å¡ouvove“, poistovećuju se sa polugolim pevačicama. Rečnik danaÅ¡njeg deteta se svodi na „vrh, ekstra, brate, znači…“. Nema viÅ¡e poÅ¡tovanja starijeg. Sećam se kad smo bili klinci, igramo se iza gola dok stariji igraju fudbal, pa jedva čekamo da lopta proÄ‘e pored nas, pa da je vratimo, čak i ako treba da otrčimo po nju. Sad bih se plaÅ¡io da nekom iz osnovne Å¡kole kažem: „Mali, aj’ po loptu“.

Znam da se generacije menjaju i da smo mi našim roditeljima bili neshvatljivi, ali bahatost i nepoštovanje je sada došlo do krajnjih granica.

E pa takvi će uskoro doći na vlast…

• Tweet