Kada sam povredila prednji ukršteni ligament najviše korisnih informacija našla sam na „Duletovom blogu“ te zbog toga i ja želim da podelim svoje iskustvo sa svima onima koji su bili u mojoj situaciji, da im pomognem da bolje razumeju šta im se desilo i da se lakše odluče šta da rade.

Kako sam se povredila

Tog “kobnog“ 10. februara 2020. (u svojoj 33. godini) na treningu rekreativnog kik boksa pokidala sam prednji ukršteni ligament levog kolena. U tom trenutku, ne samo da nisam bila svesna povrede, nego nisam bila svesna ni težine povrede i puta koji ću morati da pređem pre povratka u normalu. Prilikom izvođenja middle kick-a, leva noga mi je ostala na zemlji fiksirana pravo (umesto malo u stranu) a desnom sam udarila u džak svom silom. Od sile rotacije preko stopala koje je ostalo fiksirano, koleno je primilo punu silu rotacije, čašica mi je ispala na jednu stranu, oštar bol je sevnuo kroz zadnju ložu, čašica se srećom odmah vratila sama i od bola pala sam na strunjaču. Jako je bitno da naglasim da se ovo desilo 10 minuta pre kraja treninga. Ovo je važno jer postoji ogroman broj ljudi koji misle da se ovakva povreda dešava isključivo zbog toga što neko nije bio zagrejan. U momentu nastanka povrede sam itekako bila dovoljno zagrejana ali je zbog trenutka nepažnje i nepravilnog izvođenja udarca došlo do ovoga. Naravno, ustala sam i to je bio kraj mog treninga. Krenula sam kući peške nesvesna ozbiljnosti situacije i bez nekog preteranog bola. Noga mi je nekoliko puta klecnula tokom hodanja.

Sutradan, nakon ustajanja, odmah sam shvatila da imam problem, koleno mi je bilo natečeno, ne mnogo, ali nisam baš mogla da se oslonim na tu nogu i da hodam. Muž i ja odmah smo reagovali. Krećemo po doktorima (posetili smo ukupno 4).

Prvi doktor mi je rekao da je pukao prednji ukršteni ligament te da bi najbolje rešenje bila operacija, jer sam mlada i treba da imam normalan život. To znači da ću moći nekad i da potrčim, da se bavim sportom, da imam decu… (to je značilo još i bićeš trudna, ugojićeš se, kolena tada jako trpe). Takođe je konstatovao da meniskusi nisu oštećeni.

U međuvremenu krećem na terapije za smanjenje otoka. Mnogo ljudi misli da te terapije služe da reše problem ali to je potpuno pogrešno. Terapije se sastoje od struje, magneta, lasera i ultrazvučnog masiranja kolena. Od toga mi je bilo malo bolje što se tiče otoka ali je to generalno čisto bacanje para. Sva četiri doktora/ortopeda su mi uradili Lahmanov test koji je dosta jasan pokazatelj rupture ligamenta.

Odmah sam snimila koleno ultrazvukom, rendgenom i (14.02.2020.) na magnetnoj rezonanci što je zasigurno potvrdilo potpunu rupturu ligamenta (ruptura LCA = ACL pokidan).

Drugi ortoped mi je savetovao da ležim i odmaram, da završim terapije na koje sam krenula pa ćemo onda videti šta dalje (iako je pročitao da mi je pokidan ligament).

Treći ortoped koji mi je pregledao, cimao nogu/potkolenicu, video da je stabilno tj. da mi koleno ne ispada ni cimanjem ni prilikom hodanja zbog jakih butnih mišića, rekao je da mogu da nastavim normalno sa svojim životom ali u izveštaju napisao: „Zabranjen hod po neravnom terenu, zabranjeni skakački sportovi, planinarenje, zabrana dugog sedenja…“ zabranjeno skoro sve osim plivanja. Mislim se, pa kako da živim normalno ako to sve ne smem da radim.

Srećom, nisu mi stavljali gips, to danas u ortopediji više nije poželjno, trude se da vas nateraju da što pre koristite noge i mišiće.

Četvrti doktor je rekao: „Možete da birate da li ćete operaciju ACL-a gde je oporavak do godinu dana ili da ostatak života provedete jačajući mišić kvadricepsa i živite koliko toliko normalno. Postoje ljudi koji normalno žive sa pokidanim prednjim ukrštenim uz određena ograničenja, ali vremenom imaju problema sa hrskavicom… Odluka je na vama.

I tako pored silnih mišljenja, saveta, opet ne znam šta da radim. Da li mogu da živim sa pokidanim prednjim ukrštenim ligamentom/ili ne mogu? Razmišljanje, plakanje, čitanje po internetu šta je uopšte prednji ukršteni ligament, kako koleno funkcioniše, šta je sve to unutra… gledanje na you tube-u operacije kolena, čitanje iskustava sportista i rekreativaca, čitanje stranih foruma – postoji grupa na fb „ACL and knee support (prevention and recovery)“, većina je pisala da je bolje uraditi operaciju. Od tada sve više naginjem ka operaciji. U velikoj sam depresiji zbog tog oporavka od godinu dana, dug vremenski period.

Konačno nešto konkretno da se desi

09. marta 2020. jedan momak (fudbaler) koji je trenirao kik boks rekreativno tamo gde sam i ja, predložio mi je da posetim čoveka koji je spasio njegovu karijeru jer je i on pokidao ligament, operisao, oporavio se uspešno i vratio sportu. Preko njega dolazimo do profesora fizičkog vaspitanja na DIF-u u Novom Sadu, prof dr Marka Stojanovića koji je ujedno i kondicioni trener FK Partizan. On zajedno sa svojim saradnicima, u svojoj „ordinaciji“ („Trenažna ekspertiza“ u Sremskoj Kamenici) oporavlja sportiste baš od ove povrede. Mnoge sportske karijere su tu spašene. Marko me je pregledao, detaljno mi objasnio šta mi se desilo, kako se desilo, šta će se desiti ako ne operišem, a šta ako operišem itd. Konačno neko da mi objasni tako da razumem i da mi bez okolišanja kaže šta je najbolje da uradim. Tada sam odlučila da ću se operisati. Uz Markovu pomoć sam upućena kod doktora Miroslava Milankova koji je, po mnogima, najbolji hirurg na Balkanu za ove probleme.

Oporavak/pripreme za operaciju odnosno vežbe sam počela sa personalnim trenerom Karać Aleksandrom „Trenažna ekspertiza“, kojeg mi je Marko dodelio. Bilo mi je jako prijatno da radim sa njim, jer je stručan, pažljiv i smiren. Veoma brzo sam napredovala i povratila mišić, savila nogu do zadnjice (jer od otoka i povrede to ne možete odmah) i praktično se osećala kao pre povrede (osim stabilnosti naravno).

Lista čekanja za operaciju je duga ali postoji opcija da se plati i ovo je sasvim legitimna opcija i način da se čekanje skrati. Na svu sreću mogli smo ovo da priuštimo. Trenutna cena 2020. godine je 260.000,00 koja se uplaćuje na račun KCV. Situacija sa Koronom se u junu malo smirila pa sam tokom juna primila poziv sa Kliničkog centra Vojvodine i dobila informaciju da je za 9.jun 2020. zakazana operacija.

Operacija ACL-a 2020.

9.jun 2020. utorak, operacija prednjeg ukrštenog ligamenta – ništa strašno jer ne znate šta se u sali dešava, osim da je prehladno. Prilazi doktor Milankov, upoznajem se sa njim, kaže da ne brinem ništa. Dobiću totalnu anesteziju i kad se probudim bude sve gotovo. Operacija je trajala sat i po vremena. Otvara se koleno i odatle uzima graft sa dela čašice i dela tibie (cevanice), koji se zatim ušrafljuje u sredini butne kosi i cevanice. Ljudi su već pisali svoja iskustva u bolnici o tih 6 dana koliko se leži, šta dobijate protiv bolova 3x dnevno, važno je da podižete ispravljenu nogu non stop, flaša mora biti ispod pete ili skočnog zgloba zbog ekstenzije, sutradan, prvi dan od operacije radite savijanje noge na kinetek mašini, učite hod sa štakama (koji treja 6 nedelja), radite kući preporučene vežbe od sportskog dr Borka Vukosava, stalno ledite koleno… ta faza nije strašna. Imala sam ekstra cimerke u bolničkoj sobi (dve košarkašice Tijanu Cukić i Tamaru Čorto i jednu profesorku fizičkog vaspitanja) koje su mi olakšale boravak uz svoj optimizam i podršku. Košarkašice su već jednom to sve prošle (sad operisale drugo koleno), a profesorica pokidala na skijanju, i sve četiri smo se povredile u februaru mesecu 2020. Medicinske sestre i doktor Milankov nas je stalno obilazio, boravak je bio prijatan. Sobe su bile nove, posteljine veselih boja, hrana, sve je bilo top. Najteži je bio odlazak u toalet jer sve vreme morate držati ispruženu nogu na nečemu (mi smo na kanti za otpad držale :)), da se ne bi ni malo savijala. Kupanje kod kuće – zamotate skoro celu nogu u foliju kako se zavoj ne bi nakvasio i ulazite u kabinu uz pomoć nekoga. Meni je muž pomagao. Svaka dva dana dolazili su medicinski tehničari iz Doma zdravlja da me previju. Pošto sam zaposlena i bila na bolovanju, imala sam to pravo. Spavanje sa ispruženom nogom, stopala na flaši i dalje, kad se okrećete, noga mora uvek biti na flaši zbog ekstenzije, da ne biste kasnije imali problem da je ispravite. I prilikom svakog podizanja noge, osećate kao da se raspada sve što je u kolenu, što je sad ušiveno, a zbog zavoja ne vidite, samo osecaćte užas.
Skidanje konaca 1. jula 2020. lagano i bezbolno u KCV. Ona sestra što pomaže dr Milankovu je prefenomenalna, stručna, pozitivna, iako imaju previše posla, bila je uvek raspoložena. Preporuka doktora,  nakon skidanja konaca je da se noga koristi što više, opet mi je rađen Lahmanov test koji je sada negativan. Neka početna faza je završena. Ožiljak sam mazala contractubexom. Tri nedelje je prošlo od operacije i dalje sam na štakama koje konačno prestajem da koristim u šestoj nedelji uz pomoć Trenažne ekspertize. Sve po planu i propisima sportskog lekara dr Borka Vukosava. Iako sam ostavila štake, hodanje mi je bilo kao da sam robot. Dosta sporo, zategnuto, kruto (osećaj u čašici sprečava da savijete lepo nogu prilikom hodanja).

Oporavak

Opravak sam počela 2. jula 2020. (20 dana nakon operacije) u „Trenažna ekspertiza“ (prva sala na fakultetu Edukons). Tamo sam radila vežbice (naravno sedeći) svakog radnog dana, 2 meseca konstantno, za jačanje kvadricepsa, savijanje noge, 2x compex (mišićne elektrostimulacije), masaže… Uz trenera Bogdana Ilića sam ostavila štake i prohodala (VI nedelja). Posle svakog treninga sam spavala po dva, dva i po sata. Bila sam premorena.

Prva veća bol prilikom oporavka bila je upaljena tetiva zadnje lože (nakon 2 i po meseca od operacije) koja me je ubijala kada sam trebala da savijam nogu dok ležim na stomaku. Moj trener, koji mi je dodeljen čim sam došla na oporavak, Bogdan Ilić, se namučio sa savijanjem noge zbog moje tetive. Bilo je jako teško savijati mi nogu uz bol i to sve dok sam plakala. Hvala mu na tome. Moralo je preko bola, moralo je ako sam želela da je savijem, da bude kao i pre povrede. Išlo mi je sporije od mojih cimerki iz bolničke sobe. Sama sigurno ne bih ni znala da to tako mora da se savija. Kod kuće mi je i muž savijao kao i na treningu (bilo je obavezno savijanje ujutru i uveče). Pretpostavljamo da se tetiva upalila, jer nam noga nije predviđena da bude ispružena i ukočena 4 nedelje. Vremenom je popuštala bol.

Uspeli smo da savijemo nogu kao i pre povrede.

Nakon 2 meseca, intenzivnog oporavka za mene kao rekreativca, krajem avgusta 2020. kada sam radila čučanj do 90 stepeni na fitnes polu lopti počela je čašica da me boli kada sam trebala da se ispravim i da se podignem iz polu čučnja. Čašica me je bolela sa cele leve strane, na dodir, prilikom masaže i hoda. Plakala sam strašno. Ubijalo je. Seklo. Treneri su rekli da je moguće upala tetiva oko čašice… Da odmorim malo… Prestala sam da odlazim na oporavak, ležala sam, bolelo me kad se oslonim na tu nogu, kad zakoračim na stepenice i kad prebacim nogu dok ležim na boku. Javila sam se svom hirurgu, po njemu je bilo sve ok, koleno dobro, ligament dobar, nema razloga da nešto boli. Poslao me kući i napisao da se odmaram.

Zbog bola sam otišla na magnetnu rezonancu, da vidimo šta je, šta boli tačno… ipak je prošlo 3 meseca od operacije. Uostalom, da li je operacija dobro prošla? Rezultati magnetne nisu bili ohrabrujući. Napisali su da je ligament pravilno pozicioniran bez infekcije grafta; Hoffa masno jastuče uz fibrozne promene odgovara „kiklop leziji“ u formiranju. Istražujem šta je to… javljam se svom doktoru koji me je operisao koji je rekao da je rano da bi bila kiklop lezija (tkivo koje se formira oko novog ligamenta, ožiljno tkivo koje smeta, pritiska druga tkiva i boli. Ono se može ukloniti samo operacijom). Uglavnom dr kaže da se ona kasnije javlja, da pustim da se telo odmori i da se do kraja završi ligamentizacija pa ćemo videti šta je.

Bol u čašici ne prolazi, ležim po ceo dan, jedva silazim do kupatila. Od bola ne mogu da se oslonom na nogu. Osećala sam se užasno, plakala sam danima, mogu reći da sam bila u strašnoj depresiji. Ne vidite izlaz, ne prolazi bol, sporo se sve dešava. Deo mišića što sam povratila, sada ležanjem pada u vodu. Nogu ne mogu da pomerim da se okrenem a da ne boli. Ceo septembar sam preležala, bilo je užasno. Ne možete ništa da uradite da bude bolje… Roditelji i kolege sa posla su bili jako zabrinuti.

Vremenom je bilo malo bolje. Manje je čašica bolela. Mogla sam da se tek tek oslonim na nogu. Izgleda da je telu trebao žestok odmor. Pošto mi je jako oslabila leva noga, javlja se disbalans celog tela i sad ponovo boli kuk. Naravno, i dalje ne izlazim iz kuće.

Devojke, košarkašice, one su se super oporavljale i krenule da trče posle 4 meseca (po 5 minuta ali su počele), a ja opet na početku. Samo molim Boga da nije kiklop lezija, jer to zahteva opet bolnicu, anesteziju, da se uđe u koleno i to tkivo „očisti“ i taj zahvat produžava oporavak mesec do dva. Upoznala sam sportistu koji je imao taj slučaj 2x. Na kraju je rešio, ali se sve produžilo. Sad razumem sportiste, nije im uopšte lako. Razne povrede a ova je najgora.

Otok mi je spao posle 4 meseca od operacije.

Otok spada od vežbanja, od pokretanja, korišćenja, savijanja noge. Bol u čašici je počeo da popušta. Bila sam srećna. Sve vreme osećam zatezanje u kolenu (podseća me da imam nov ligament i to jači od starog ali još ne popušta). Kad sam sedela da peglam jer sam samo tako mogla da peglam, pokušavala sam da savijam nogu tako sedeći i bilo je neprijatno, zateže ligament kao opruga, malo i boli.

Otišla sam po još neko mišljenje u vezi bola i novog ligamenta. Doktor me pregledao i rekao da je ligament odlično hirurški pozicioniran (što je i magnetna potvrdila), ali da sam moguće preterala i preopteretila sve mišiće i tetive i da se zato upalilo sve oko čašice. Bila sam mirnija, veliki teret mi je pao sa srca. Do početka oktobra je skoro skroz prošla bol. Sa oporavkom/vežbanjem u Trenažnoj ekspertizi sam nastavila u oktobru. Mišić je bio kao pihtija. Probala sam da se vratim vežbama, ne skroz ispočetka, nego nekih 6 koraka unazad. Već posle par treninga mišić je počeo da se nazire. Jako mnogo vežbanja je preda mnom da bih povratila mišić. Nisam išla više svaki dan, već 3x nedeljno. Krajem oktobra sam počela i nove vežbe da radim, tako da tek sad napredujem dalje, tamo gde sam stala pre septembra i ležanja.

10. novembra 2020. će biti punih 5 meseci od operacije. Tek sad sam zaista stabilna i hodam dobro, čučanj do 90 stepeni mogu da uradim, uz blagu neprijatnost u kolenu ali mogu, nadam se uskoro i kompleksnijim vežbama. Svakog dana sam sve srećnija, jer ide na bolje. Dobila sam drugog trenera, Luku Miljevića, koji je takođe jako pažljiv, posvećen i stručan. Kako  sve više treniram osećaj zatezanja u kolenu polako popušta. Još uvek nisam potrčala, ali se nadam uskoro. Mislim da sam sad na pola puta do potpunog oporavka (još neka 4 meseca imam). Oporavak nije lak, pogotovo to što se meni izdešavalo, jer nisam bila toliko psihički jaka, prosto nisam mogla da zamislim da će mi se ovako nešto desiti. Posle 5 meseci shvatite da i ono što se desilo loše, ipak na kraju nije bilo loše, tako je moralo i sad je prošlo. Delovalo mi je užasno strašno, jer treba da se oporavljam a ne nazadujem. Naučila sam da oporavak ne ide uvek uzlaznom putanjom. Još uvek ne mogu u svakom momentu da savijem nogu i dotaknem gluteus, koleno mi ponekad natekne od dužeg hodanja ili stajanja.

Sportisti su navikli na svakodnevne treninge i njima oporavak traje od 7 do 9 meseci. Za rekreativce je to duže (računajte na to). Treba imati jako mnogo snage, volje, odlične trenere (kao što sam ja imala sreće da ih pronađem), vremena i finansijskih sredstava za sve ovo. Pošto sam iz Novog Sada, meni je bilo dosta lakše za oporavak jer su treneri u istom gradu, ali dolaze ljudi na oporavak iz Beograda, Stare Pazove, Bačke Palanke, iz cele Srbije i šire. Saveti kao što su – ako se ne baviš sportom, nemoj da operišeš, ubrizgavaj plazmu… po meni je apsolutno bez veze. Normalan život znači imati stabilnost cele noge i kretanje kakvo god želite, pogotovo ko je žensko (posao, kuća, deca – mi ih još nemamo ali kad se oporavim planiramo) a sa „polovičnom nogom“ to neće baš biti izvodljivo.

Apil 2021.  Potpuni oporavak ACL 

Odlučila sam da dopunim svoj oporavak od operacije ACL-a, sada kada je sve gotovo, kada sam presrećna!

Tek što sam počela, u novembru 2020. morala sam da prestanem da se oporavljam jer mi je muž dobio Koronu. (Dovoljno jak razlog da ne idete na oporavak jer ozbiljnost situacije mora da se shvati!) I to ne blaži oblik, već najgori. Zdrav, prav, odjednom temperatura, kašalj, upala pluća… prvo mučenje kod kuće (i svaki put nas vratili iz Covid ambulante) a zatim i u bolnici na kiseoniku 12 dana. Sada je dobro, preživeo je. Zbog nege njega (što prirodnim (bapskim) lekovima, što lekovima iz apoteke) koja je trajala od početka novembra pa do kraja novembra, nisam mogla da nastavim oporavak. Naravno, zarazio je i mene ali sam imala blag oblik bolesti.

Preživeli smo pakao. Jako jako je užasno kada gledate voljenu osobu koju obožavate, sa kojom ste 15 godina (da ne može da priča, da udahne vazduh jer sve vreme kašlje, ima potpunu upalu pluća, pod temperaturom 39, dok se srce bori sa zlom) i ne možete da joj pomognete.

Dakle, septembar i novembar sam preskočila sa oporavkom zbog ozbiljnih razloga. Nisam stigla da razmišljam o vežbama, ali sam se zahvaljivala trenerima i Bogu što je ipak dobro što sam bar stabilna i mogu do apoteke, da  preduzmem sve što mogu kako bih se brinula o mužu. E NAMA je bila zaista LOŠA GODINA 2020. Ne zbog putovanja kao što je nekima, već prvo zbog moje povrede u februaru, preko blagih problema sa oporavkom, do ozbiljne Korone, posledica i KONAČNO KRAJA 2020. GODINE!!!

U decembru 2020. sam nastavila sa oporavkom/vežbanjem i zamarala sam se iako je bio samo blagi oblik, ali nisam odustajala. Pravila sam veće pauze između vežbi, Luka je sa mnom bio strpljiv i svi su znali kroz šta smo muž i ja prošli. Potrčala sam krajem decembra 2020! RADOST koja ne može da se opiše, suze, osmeh – Ponovo trčim posle skoro godinu dana!!!

Dr Borko me je ponovo pregledao, nije mogao da me prepozna tj. osobu koja sam bila na prvom pregledu pre početka vežbanja, sa upaljenom tetivom i osobu sada koja je potrčala, koja je presrećna. Sve je bilo u redu, i mišić i ligament i nema bola, i savijam nogu bez problema, čučnem kad god hoću, sednem na nogu kad god hoću, sve kao nekaaaaad 🙂

Krajem februara 2021. Oporavak sam završila sa Lukom i to je onda tačno godinu dana od povrede do oporavka (računam i mesece kada nisam mogla da vežbam).

Pošto sam trenere jako zavolela i atmosferu koju oni tamo imaju, htela sam da nastavim još sa oporavkom/vežbama.  Nekako se naviknete da morate još da utegnete to koleno, mišiće i lepo se osećate nakon toga 🙂 Nastavila sam vežbe u Trenažnoj ekspertizi sa novim dodeljenim trenerom Andrić Nikolom koji je top.

O svima njima imam samo reči hvale.

VELIKO HVALA MARKU, BOGDANU, ALEKSANDRU, LUKI I NIKOLI i svima ostalima koji su u Trenažnoj ekspertizi (i sportisti i treneri)!!! Iz ove povrede ne da sam izašla oporavljena nego i mentalno jača, fizički lepša i bogatija za jako jako sjajna poznanstva!!!

• Tweet