Prednji ukršteni ligament – Suzanino iskustvo, operacija i oporavak

Kada sam povredila prednji ukršteni ligament najviše korisnih informacija našla sam na „Duletovom blogu“ te zbog toga i ja želim da podelim svoje iskustvo sa svima onima koji su bili u mojoj situaciji, da im pomognem da bolje razumeju šta im se desilo i da se lakše odluče šta da rade.

Kako sam se povredila

Tog “kobnog“ 10. februara 2020. (u svojoj 33. godini) na treningu rekreativnog kik boksa pokidala sam prednji ukršteni ligament levog kolena. U tom trenutku, ne samo da nisam bila svesna povrede, nego nisam bila svesna ni težine povrede i puta koji ću morati da pređem pre povratka u normalu. Prilikom izvođenja middle kick-a, leva noga mi je ostala na zemlji fiksirana pravo (umesto malo u stranu) a desnom sam udarila u džak svom silom. Od sile rotacije preko stopala koje je ostalo fiksirano, koleno je primilo punu silu rotacije, čašica mi je ispala na jednu stranu, oštar bol je sevnuo kroz zadnju ložu, čašica se srećom odmah vratila sama i od bola pala sam na strunjaču. Jako je bitno da naglasim da se ovo desilo 10 minuta pre kraja treninga. Ovo je važno jer postoji ogroman broj ljudi koji misle da se ovakva povreda dešava isključivo zbog toga što neko nije bio zagrejan. U momentu nastanka povrede sam itekako bila dovoljno zagrejana ali je zbog trenutka nepažnje i nepravilnog izvođenja udarca došlo do ovoga. Naravno, ustala sam i to je bio kraj mog treninga. Krenula sam kući peške nesvesna ozbiljnosti situacije i bez nekog preteranog bola. Noga mi je nekoliko puta klecnula tokom hodanja.

Sutradan, nakon ustajanja, odmah sam shvatila da imam problem, koleno mi je bilo natečeno, ne mnogo, ali nisam baš mogla da se oslonim na tu nogu i da hodam. Muž i ja odmah smo reagovali. Krećemo po doktorima (posetili smo ukupno 4).

Prvi doktor mi je rekao da je pukao prednji ukršteni ligament te da bi najbolje rešenje bila operacija, jer sam mlada i treba da imam normalan život. To znači da ću nekad i da potrčim, da se bavim sportom, da imam decu… (to je značilo još i bićeš trudna, ugojićeš se, kolena tada jako trpe). Takođe je konstatovao da meniskusi nisu oštećeni.

U međuvremenu krećem na terapije za smanjenje otoka. Mnogo ljudi misli da te terapije služe da reše problem ali to je potpuno pogrešno. Terapije se sastoje od struje, magneta, lasera i ultrazvučnog masiranja kolena. Od toga mi je bilo malo bolje što se tiče otoka ali je to generalno čisto bacanje para. Sva četiri doktora/ortopeda su mi uradili Lahmanov test koji je dosta jasan pokazatelj rupture ligamenta.

Odmah sam snimila koleno (14.02.2020.) i na magnetnoj rezonanci što je zasigurno potvrdilo potpunu rupturu ligamenta (ruptura LCA = ACL pokidan).

Drugi ortoped mi je savetovao da ležim i odmaram, da završim terapije na koje sam krenula pa ćemo onda videti šta dalje (iako je pročitao da mi je pokidan ligament).

Treći ortoped koji mi je pregledao, cimao nogu/potkolenicu, video da je stabilno tj. da mi koleno ne ispada ni cimanjem ni prilikom hodanja zbog jakih butnih mišića, rekao je da mogu da nastavim normalno sa svojim životom ali u izveštaju napisao: „Zabranjen hod po neravnom terenu, zabranjeni skakački sportovi, planinarenje, zabrana dugog sedenja…“ zabranjeno skoro sve osim plivanja. Mislim se, pa kako da živim normalno ako to sve ne smem da radim.

Srećom, nisu mi stavljali gips, to danas u ortopediji više nije poželjno, trude se da vas nateraju da što pre koristite noge i mišiće.

Četvrti doktor je rekao: „Možete da birate da li ćete operaciju ACL-a gde je oporavak do godinu dana ili da ostatak života provedete jačajući mišić kvadricepsa i živite koliko toliko normalno. Postoje ljudi koji normalno žive sa pokidanim prednjim ukrštenim uz određena ograničenja, ali vremenom imaju problema sa hrskavicom… Odluka je na vama.

I tako pored silnih mišljenja, saveta, opet ne znam šta da radim. Da li mogu da živim sa pokidanim prednjim ukrštenim ligamentom/ili ne mogu? Razmišljanje, plakanje, čitanje po internetu šta je uopšte prednji ukršteni ligament, kako koleno funkcioniše, šta je sve to unutra… gledanje na you tube-u operacije kolena, čitanje iskustava sportista i rekreativaca, čitanje stranih foruma – postoji grupa na fb „ACL and knee support (prevention and recovery)“, većina je pisala da je bolje uraditi operaciju. Tada sve više naginjem ka operaciji.

Konačno nešto konkretno da se desi

09. marta 2020. jedan momak (fudbaler) koji je trenirao kik boks rekreativno tamo gde sam i ja, predložio mi je da posetim čoveka koji je spasio njegovu karijeru jer je i on pokidao ligament, operisao, oporavio se uspešno i vratio sportu. Preko njega dolazimo do profesora fizičkog vaspitanja na DIF-u u Novom Sadu, prof dr Marka Stojanovića koji je ujedno i kondicioni trener FK Partizan. On zajedno sa svojim saradnicima, u svojoj „ordinaciji“ („Trenažna ekspertiza“ u Sremskoj Kamenici) oporavlja sportiste baš od ove povrede. Mnoge sportske karijere su tu spašene. Marko me je pregledao, detaljno mi objasnio šta mi se desilo, kako se desilo, šta će se desiti ako ne operišem, a šta ako operišem itd. Konačno neko da mi objasni tako da razumem i da mi bez okolišanja kaže šta je najbolje da uradim. Tada sam odlučila da ću se operisati. Uz Markovu pomoć sam upućena kod doktora Miroslava Milankova koji je, po mnogima, najbolji hirurg na Balkanu za ove probleme.

Lista čekanja je duga ali postoji opcija da se plati i ovo je sasvim legitimna opcija i način da se čekanje skrati. Na svu sreću mogli smo ovo da priuštimo. Trenutna cena 2020. godine je 260.000,00 koja se uplaćuje na račun KCV. Situacija sa Koronom se u junu malo smirila pa sam tokom juna primila poziv sa Kliničkog centra Vojvodine i dobila informaciju da je za 9.jun 2020. zakazana operacija.

Operacija ACL-a 2020.

9.jun 2020. utorak, operacija prednjeg ukrštenog ligamenta – ništa strašno jer ne znate šta se u sali dešava, osim da je prehladno. Prilazi doktor Milankov, upoznajem se sa njim, kaže da ne brinem ništa. Dobiću totalnu anesteziju i kad se probudim bude sve gotovo. Operacija je trajala sat i po vremena. Otvara se koleno i odatle uzima graft sa dela čašice i dela tibie (cevanice), koji se zatim ušrafljuje u sredini butne kosi i ceanice. Ljudi su već pisali svoja iskustva u bolnici o tih 6 dana koliko se leži, dobijate protiv bolova 3x dnevno, važno je da podižete ispravljenu nogu non stop, flaša mora biti ispod pete ili skočnog zgloba zbog ekstenzije, sutradan, prvi dan od operacije radite savijanje noge na kinetek mašini, učite hod sa štakama, radite kući preporučene vežbe od sportskog dr Borka Vukosava, stalno ledite koleno… ta faza nije strašna. Imala sam ekstra cimerke u bolničkoj sobi (dve košarkašice i jednu profesorku fizičkog vaspitanja) koje su mi olakšale boravak uz svoj optimizam i podršku. Košarkašice su već jednom to sve prošle (sad operisale drugo koleno), a profesorica pokidala na skijanju, i sve četiri smo se povredile u februaru mesecu 2020. Medicinske sestre i doktor Milankov nas je stalno obilazio, boravak je bio prijatan. Sobe su bile nove, posteljine veselih boja, hrana, sve je bilo top. Najteži je bio odlazak u toalet, nogu morate držati na nečemu, da se ne bi ni malo savijala. Kupanje kod kuće – zamotate skoro celu nogu u foliju kako se zavoj ne bi nakvasio i ulazite u kabinu uz pomoć nekoga. Meni je muž pomagao. Svaka dva dana dolazili su medicinski tehničari iz Doma zdravlja da me previju. Pošto sam zaposlena i bila na bolovanju, imala sam to pravo. Spavanje sa ispruženom nogom, stopala na flaši i dalje, kad se okrećete, noga mora uvek biti na flaši zbog ekstenzije, da ne biste kasnije imali problem da je ispravite.
Skidanje konaca 1. jula 2020. lagano i bezbolno u KCV. Preporuka doktora je da se noga koristi što više, opet rađen Lahmanov test koji je sada negativan. Neka početna faza je završena. Ožiljak sam mazala contractubexom. Tri nedelje je prošlo od operacije i dalje sam na štakama koje konačno prestajem da koristim u šestoj nedelji. Sve po planu i propisima sportskog lekara dr Borka Vukosava. Iako sam ostavila štake, hodanje mi je bilo kao da sam robot. Dosta sporo, zategnuto, kruto (osećaj u čašici sprečava da savijete lepo nogu prilikom hodanja).

Oporavak

Opravak sam počela 2. jula 2020. (20 dana nakon operacije) u „Trenažna ekspertiza“ (prva sala na fakultetu Edukons). Tamo sam radila vežbice (naravno sedeći) svakog radnog dana, 2 meseca konstantno, za jačanje kvadricepsa, savijanje noge, 2x compex (mišićne elektrostimulacije), masaže… Uz te trenere sam ostavila štake i prohodala. Posle svakog treninga sam spavala po dva, dva i po sata. Bila sam premorena.

Prva veća bol prilikom oporavka bila je upaljena tetiva zadnje lože (nakon 2 i po meseca od operacije) koja me je ubijala kada sam trebala da savijam nogu dok ležim na stomaku. Moj trener, koji mi je dodeljen čim sam došla na oporavak, Bogdan Ilić, se namučio sa savijanjem noge zbog moje tetive. Bilo je jako teško savijati mi nogu uz bol i to sve dok sam plakala i hvala mu na tome. Moralo je preko bola, moralo je ako sam želela da je savijem, da bude kao i pre povrede. Išlo mi je sporije od mojih cimerki iz bolničke sobe. Sama sigurno ne bih ni znala da to tako mora da se savija. Kod kuće mi je i muž savijao kao i na treningu (bilo je obavezno savijanje ujutru i uveče). Pretpostavljamo da se tetiva upalila, jer nam noga nije predviđena da bude ispružena i ukočena 4 nedelje. Vremenom je popuštala bol.

Uspeli smo da savijemo nogu kao i pre povrede.

Nakon 2 meseca, intenzivnog oporavka za mene kao rekreativca, krajem avgusta 2020. kada sam radila čučanj do 90 stepeni na fitnes polu lopti počela je čašica da me boli kada sam trebala da se ispravim i da se podignem iz polu čučnja. Čašica me je bolela sa cele leve strane, na dodir, prilikom masaže i hoda. Plakala sam strašno. Ubijalo je. Seklo. Treneri su rekli da je moguće upala tetiva oko čašice… Da odmorim malo… Prestala sam da odlazim na oporavak, ležala sam, bolelo me kad se oslonim na tu nogu, kad zakoračim na stepenice i kod prebacivanja noge dok ležim na boku. Javila sam se svom hirurgu, po njemu je bilo sve ok, koleno dobro, ligament dobar, nema razloga da nešto boli. Poslao me kući i napisao da se odmaram.

Zbog bola sam otišla na magnetnu rezonancu, da vidimo šta je, šta boli tačno… ipak je prošlo 3 meseca od operacije. Uostalom, da li je operacija dobro prošla? Rezultati magnetne nisu bili ohrabrujući. Napisali su da je ligament pravilno pozicioniran bez infekcije grafta; Hoffa masno jastuče uz fibrozne promene odgovara „kiklop leziji“ u formiranju. Istražujem šta je to… javljam se svom doktoru koji me je operisao koji je rekao da je rano da bi bila kiklop lezija (tkivo koje se formira oko novog ligamenta, ožiljno tkivo koje smeta, pritiska druga tkiva i boli. Ono se može ukloniti samo operacijom. Uglavnom kaže da se ona kasnije javlja, da pustim da se telo odmori i da se do kraja završi ligamentizacija pa ćemo videti šta je.

Bol u čašici ne prolazi, ležim po ceo dan, jedva silazim do kupatila. Osećala sam se užasno, plakala sam danima, mogu reći da sam bila u depresiji. Ne vidite izlaz, ne prolazi bol, sporo se sve dešava. Deo mišića što sam povratila, sada ležanjem pada u vodu. Nogu ne mogu da pomerim da se okrenem a da ne boli. Ceo septembar sam preležala. Vremenom je bilo malo bolje. Izgleda da je telu trebao žestok odmor. Pošto mi je slaba leva noga , javlja se disbalans celog tela i sad ponovo boli kuk. Naravno, ne izlazim iz kuće.

Devojke, košarkašice, one su se super oporavljale i krenule da trče posle 4 meseca (po 5 minuta ali su počele), a ja opet na početku. Samo molim Boga da nije kiklop lezija, jer to zahteva opet bolnicu, lokalnu anesteziju, da se uđe u koleno i to tkivo „očisti“ i taj zahvat produžava oporavak mesec do dva. Upoznala sam sportistu koji je imao taj slučaj 2x. Na kraju je rešio. Sad razumem sportiste, nije im uopšte lako. Razne povrede a ova je najgora.

Otok mi je spao posle 4 meseca od operacije.

Otok spada od vežbanja, od pokretanja, korišćenja, savijanja noge. Počela je čašica da popušta. Sve vreme osećate zatezanje u kolenu (podseća vas da imate nov ligament i to jači od starog). Otišla sam po još neko mišljenje u vezi bola i provere ligamenta. Doktor me pregledao i rekao da je ligament odlično hirurški pozicioniran (što je i magnetna potvrdila), ali da sam moguće preterala i preopteretila sve mišiće i tetive i da se zato upalilo sve oko čašice. Bila sam mirnija, veliki teret mi je pao sa srca. Do početka oktobra je skoro skroz prošla bol. Sa oporavkom/vežbanjem u Trenažnoj ekspertizi sam nastavila. Mišić je bio kao pihtija. Probala sam da se vratim vežbama ne skroz ispočetka, nego nekih 6 koraka unazad. Već posle par treninga mišić je počeo da se nazire. Nisam išla više svaki dan, već 3x nedeljno. Krajem oktobra sam počela i nove vežbe, tako da tek sad napredujem dalje, tamo gde sam stala pre septembra i ležanja.

10. novembra 2020. će biti punih 5 meseci od operacije. Tek sad sam zaista stabilna i hodam dobro, čučanj do 90 stepeni mogu da uradim, uz blagu neprijatnost ali mogu, nadam se uskoro i kompleksnijim vežbama. Svakog dana sam sve srećnija, jer ide na bolje. Dobila sam drugog trenera, Luku Miljevića, koji je takođe jako pažljiv i stručan. Kako  sve više treniram osećaj zatezanja u kolenu polako popušta. Još uvek nisam potrčala, ali se nadam uskoro. Mislim da sam sad na pola puta do potpunog oporavka (još neka 4 meseca imam). Oporavak nije lak, pogotovo to što se meni izdešavalo, jer nisam bila toliko psihički jaka, prosto nisam mogla da zamislim da će mi se ovako nešto desiti. Posle 5 meseci shvatite da i ono što se desilo loše, ipak na kraju nije bilo loše, sad je prošlo. Delovalo mi je užasno strašno, jer treba da se oporavljam a ne nazadujem. Naučila sam da oporavak ne ide uvek uzlaznom putanjom. Još uvek ne mogu u svakom momentu da savijem nogu i dotaknem gluteus, koleno mi ponekad natekne od dužeg hodanja ili stajanja.

Sportisti su navikli na svakodnevne treninge i njima oporavak traje 7 do 9 meseci. Za rekreativce je to duže. Treba imati jako mnogo snage, volje, odlične trenere (kao što sam ja imala sreće da ih pronađem), vremena i finansijskih sredstava za sve ovo. Pošto sam iz Novog Sada, meni je bilo dosta lakše za oporavak jer su treneri u istom gradu, ali dolaze ljudi na oporavak iz Beograda, Stare Pazove, Bačke Palanke, iz cele Srbije. Saveti kao što su – ako se ne baviš sportom, nemoj da operišeš, ubrizgavaj plazmu… po meni je apsolutno bez veze. Normalan život znači imati stabilnost cele noge i kretanje kakvo god želite, pogotovo ko je žensko (posao, kuća, deca – mi ih još nemamo ali kad se oporavim planiramo) a sa „polovičnom nogom“ to neće baš biti izvodljivo.

Srećno svima.