Rekonstrukcija prednjih ukrštenih ligamenata – sveža priča (2018 – dr Krivokapić, Banjica)

Pozdrav svima, stize jedna sveža priča o rekonstrukciji prednjih ukrštenih ligamenata. Radjena je, takođe na Banjici, pa sam odlučio ovde da ostavim komentar.

Pre nego što počnem, želim da se zahvalim svima koji su podelili svoje price na ovom blogu. Iskustva, preporuke, slike, Itd. Bili su mi jako korisni. Operisao me je dr. Krivokapić 24. maja 2018. godine – dakle i dalje sam svež, još mi ni konce nisu skinuli. Zato moj post neće biti o rehabilitaciji (dotle još nisam dogurao) već o predoperativnom, operativnom i početku postoperativnog procesa. Mesec dana pre samog zahvata posvetio sam vreme listanju ovog bloga – i to se pokazalo kao odličan potez.

Moja priča se ne razlikuje puno od većine ovde pribeleženih. Ipak, nakon teorijskih saznanja, kroz čitavu proceduru prošao sam i sam, pa mi sopstveno iskustvo daje za pravo da, eto, podelim neka svoja zapažanja. Tekstovi od ranije koji su dostupni na ovom blogu pružaju zaista brdo potrebnih informacija, ali ne i sve. Zato sam odlučio da ovde iznesem ono što smatram da je važno, a što, čini mi se, nije puno pominjano (možda negde i jeste, oprostite ako sam prevideo). Bacam neki drugi ugao na operaciju ligamenata, što smatram potrebnim osveženjem ovog bloga. Pa, da počnemo.

Moja inicijalna povreda kolena desila se marta 2017. godine na skijanju. Bio je to moj prvi pokušaj da stanem na skije i upravljam njima, pa sam se odlučio da iznajmim instruktora. Nakon prvih i osnovnih lekcija (kočenje, zaustavljanje, skretanje, ravnoteža) izveo me je na (za mene kao početnika) relativno ozbiljnu stazu. Ja sam se neočekivano brzo opustio, što me je, suštinski, i koštalo ligamenata. Naime, već prilikom drugog spuštanja, pri nešto većoj brzini poskočim nakon blage uzbrdice, i pri „sletanju“ na zemlju zakačim skiju u sneg i izvrnem koleno. Naravno, padnem. Osetio sam ono čuveno „kvrc“ u kolenu i znao sam da je nešto ozbiljno. Noga mi je drhtala, i imao sam ogromnu nesigurnost, jedva se spustivši do kraja. Dok je povreda bila vruća, mogao sam da hodam, čak sam i prepešačio solidnu distancu. Međutim, uveče mi se desno koleno opako nadulo i osetio sam jaku blokadu, pa nisam mogao gotovo uopšte da ga savijem. Nisam osećao bol samo neki očajan osećaj stegnutosti, blokade i nesigurnosti. Odhramljem do taksija, pa do trauma centra – gde su mi rekli, nakon kratkog opipavanja, da mi nije ništa, da stavljam hladne obloge i mirujem, nakon čega će se otok povući.

Bili su, manjim delom u pravu, a većim, naravno – u krivu. Meni otok jeste splasnuo za 4-5 dana, ali povreda je bila daleko od neozbiljne, što ću tek kasnije shvatiti. Ja ozbiljno shvatim ocenu „da mi nije ništa“ i par nedelja nakon povrede, nakon što je otok skoro sasvim splasnuo a noga se odblokirala, vratim se rekreativnom fudbalu (svakog vikenda na veštačkoj travi). Fudbal je bio redovan, maltene nismo igrali samo kad su praznici. I tako svaki četvrti fudbal, u trku, iz čista mira, meni koleno kao da izleti, javi se otok i ponovo vraćanje na staro. I tako ja sve to ponovim nekoliko puta, da bi mi prekipelo u januaru 2018. godine. Tada se iznerviran odvažim da odem kod privatnika, i saznam šta mi je. Radio sam ultrazvuk i magnetnu (MR), i MR pokaže RUPTURU PREDNJE UKRŠTENE VEZE I OŠTEĆENJE MEDIJALNOG MENISKUSA. Ukratko, skijanje me je načelo a fudbal potpomogao kidanje ligamenata kolena.

Zakazujem pregled na Banjici (preko izabranog lekara u mom DZ) sredinom februara, prima me dr. Krivokapić. Pogleda rezultate, opipa nogu itd. potvrdi da je potrebna operaicija ako želim u budućnosti normalno da se krećem. Ja pristajem, zahvat se zakazuje za 22. maj (u međuvremenu mi sve pomeraju za dva dana, a o tome su me uredno obavestili preko mobilnog).

Prijem u bolnicu je dan pre operacije. Kao što je ovde već pisano, od 15h tog dana ništa se ne jede, od 00h ništa se ne pije. Nakon operacije strogo mirovanje (ležanje) 24h ako ste operisani uz spinalnu anesteziju. Neću mnogo detaljisati oko stvari koje su na internetu već dovoljno svarene. Želja mi je da dam neka moja zapažanja koja nisam o kojima se malo (ili uopšte ne) diskutuje na internetu, a mislim da mogu biti korisna:

  1. Sve što se pročitali na ovom blogu je tačno, i veoma korisno. Međutim, lično iskustvo je suštinski najbitnije, pa će vaš operativni i postoperativni postopak KRITIČNO zavisiti od težine vađe povrede, položaja i mnooogo drugih faktora. Zato, ne očekujte da se vaša operacija u potpunosti poklopi sa nekim iskustvom pročitanim na internetu. Ja sam bio u sobi sa trojicom momaka koji su imali istu operaciju kao i ja – rekonstrukcija rpednje veze i odstranjivanje dela meniskusa, i svako je prošao različito. Ja sam primio spinalnu anesteziju i ništa nisam osećao tokom operacije, a imao sam i relativno male bolove nakon nje (na internetu, uključujući i ovaj blog, iskustva su vrlo različita). Drugi momak krevet do mene isti zahvat, isto spinalna, bolela ga je glava tri dana nakon operacije, i ledja takođe. Imao je ogromne podlive i otoke. Treći momak pod blok anestezijom osetio bol – bušenje, šrafljenje, itd. I iz nekog razloga je za razliku od svih drugih dobio longetu da mu fiksira nogu (on je čak dobio instrukciju da je ne savija 2 nedelje nakon operacije, što još nisam čuo niti bilo gde pročitao). Četvrti pod blok anestezijom ništa nije osećao tokom operacije, a posle nje imao tek male bolove. Dakle, individualne karakteristike povrede su KLJUČNE, pa internet koristite samo za OSNOVNE informacije. Duletov blog, naravno, nepresušan izvor vrlo kosinih informacija i treba ga dobrano izlistati pre operacije. Uz, ponavljam, bitnu stvar, da nije u praksi to sve baš tako doslovno.
  2. Ključna stvar od koje će zavisiti uspešnost operacije, a posebno uspešnost oporavka, jesu pripremne vežbe, najmanje mesec dana pred operaciju (ovo, naravno, ne važi za one koji prosto imaju takvu povredu da uopšte ne mogu pokrenuti nogu). Nekome doktor to kaže unapred, nekome ne. Ja sam imao sreću da me je doktor o tome obavestio na vreme, napisavši na svom nalazu da je uz analize krvi, EKG, i sve ostalo, potrebno ojačati natkolenu muskulaturu. Evo linka sa setom od desetak vežbi, koje sam ja radio svakog dana (https://www.iohbb.edu.rs/files/vodici/Jacanje_kvadricepsa.pdf). Kada mozak zapamti pokrete, a kvadricepsi dovoljno ojačaju uz redovno vežbanje, biće vam relativno lako da uradite prvo dizanje noge nakon operacije. To je fizioterapeutu prvi test za vas – neće vas pustiti da mrdnete iz kreveta dok ne vidi da možete dan nakon operacije da podignete nogu. Podizanje koje oni očekuju od vas dosta rano – sutradan od operacije – je prva vežba na gorepomenutom linku. Ja sam, uz znoj i uzdahe, uspeo da je podignem odmah. Prvi dan i prvi pokreti su najteži – čudan bol u kolenu, osećaj nije prijatan, ali svako mora proći kroz to. Ponavljam, vežbe koje sam pre operacije radio najviše su mi pomogle (inače nisam ni blizu profi sportiste) a slično je sa mojim cimerime iz sobe. Zapravo svi koji su unapred jačali kvadriceps uspeli su uz gotovo nikakve poteškoće da dignu nogu odmah. S druge strane, neki koji ih nisu radili, nisu uspeli da je dignu ni 5-og dana nakon operacije.
  3. Na odeljenju na kom sam ja bio (muško odeljenje 10) ima oko 50 pacijenata u svakom trenutku. Od toga je makar trećina starijih ljudi, koji su po pravilo vrlo slabo pokretljivi ili skroz nepokretni. Oni će preokupirati ljudske resurse na odeljenju, pa će svi ostali, vro često ostati prepušteni sami sebi. Ovim ne želiim da kažem da su sestre neefikasne – naprotiv, cela ekipa je sjajna i trude se maksimalno, ali problem je što ih ima MALO u poređenju s brojem ljudi i ozbiljnošću povreda pacijenata. Ovo posebno važi za popodnevne smene – kada dežura tek dvoje, i za vikende, kada je bolnica poprilično pusta. Dakle, naoružajte se strpljenjem, snagom volje i pozitivom. Dakle, možda će vam kasniti zamena guske, leda, davanje injekcije za bol, skidanje infuzije, i na to budite spremni. Takođe, ovo govorim zbog vađeg kretanja – nemojte se zaltetati iako vam pratnja malo kasni (terapeut je često zauzet upravo najstarijima, i težepovređenima) jer to može dovesti do nesigurnosti u kretanju. A onda dolaze padovi, klizanje, i sl. Desilo se jednom momku iz sobe do mene, dakle govorim sve što sam „na terenu“ i video.
  4. Ako primate spinalnu anesteziju, pratite uputstva sestara. Njihov savet da se miruje i ni u kom slučaju ne ustaje 24h od operacije treba poslušati. Ja sam ga poslušao, uz mnogo muka doduše koje su izazvana ležanjem na ledjima i praktično sve vreme u istom položaju ali se isplatilo. Nije mi bilo muka, nije mi se vrtelo u glavi. S druge strane, imao sam cimera koji je ohrabren malim bolom tik nakon operacije odmah počeo da ustaje (isto primao spinalnu) ali je ceć sutradan glava počela toliko da ga boli i da mu se vrti, da je tri naredna dana preležao u krevetu. U medjuvremenu su mu se od silnog tog prisilnog ležanja – u strahu od glavobolje – stvorili ogroman otok i podlivi kojih nije uspeo da se otarasi čak ni do dana izlaska iz bolnice.
  5. Pratite uputstva fizioterapeuta, i radite u krevetu set vežbi koje vam da. To je jako bitno, i uverio sam se u to na ličnom iskustvu. Moje prvo savijanje na onoj mašini (četvrti dan nakon operacije) proteklo je super, jer sam savio na 40 stepeni (drugi, koji nisu vežbali, dobacili su jedva do 30). Nastavio sam da radim vežbe za istezanje noge napred i nazad, i ona dizanja, i već drugog dana sam savio na 50 stepeni. Povećavajući svaki dan za 10 stepeni, izašao sam sa dostignutih 90 stepeni, što nisam video da je bilo ko od ostalih uspeo. Ne zato što sam ja jak i moćan, naprotiv, nisam ni blizu profi sportiste, već zato što sam školski radio sve što mi kažu, a oni su, na ovaj ili onaj način, zabušavali.
  6. 6) Ne znam zašto niko nije pomenuo, ali na Banjici je hrana odlična. Kuvana jela su vrhunska – kupus, pasulj, paprikaš. Takođe, popara je odlična, palenta… Naravno, u par naleta obrok je suv hleb sa salamom, ili onim zdenka sirom za mazanje, ali to je zaista manjina u odnosu na druga dobra jela. Često ne prave problem ni za duple porcije.
  7. Štake se ne dodeljuju čak ni tokom boravka u bolnici. Dakle, idealno bi bilo da u bolnicu dodjete već sa pripremljenim štakama, jer ustajanje fizioterapeut traži odmah dan nakon operacije. Tamo je hodalica sa četiri točka (popularni „mercedes“) i ona jeste od velike pomoći, ali bi bilo dobro da vas odmah nauče kako se hoda na štakama.
  8. Uz lične stvari, u bolnicu obavezno poneti neki probiotik. To vam ni sestre ni doktori ne kažu, ali svi nekako podrazumevaju da to unapred znate. Oni se piju jednom dnevno, sve dok primate antibiotike (znači 3-4 dana). Ja sam kupio Bulardi 500, i prilično se dobro pokazao.

Eto, nadam se da je moj post nekom tamo bio dragocen, jer su raniji postovi ovde meni bili jako dragoceni. Tu sam za diskusiju, ako nekog zanimaju neki detalji, naravno i ako neko ima pitanja, tu sam. Probao sam da budem kratak, ali mi, očigledno nije pošlo za rukom. Izvinjavam se na dužiini posta, ali osetio sam poziv moralne odgovornosti da ostavim ovom blogu makar delić onoga što je on meni poklonio.

Pozdrav