Dule, hvala puno na odličnom blogu koji mi je puno mi pomogao pri odlučivanju i pripremi za operaciju, kao i nakon operacije rekonstrukcije ACL. Evo mog iskustva, možda nekom bude od koristi…

Pokidala sam potpuno prednji ukršteni ligament i delimično spoljašnji, desno koleno, u oktobru 2017. Nosila sam meniskus šinu 7 dana (stavili mi je u privatnoj klinici Medigroup i rekli da dodjem posle 14 dana ali sam posle 7 dana otisla na Banjicu i tamo su mi je odmah skinuli) i za tih 7 dana kvadriceps, koji inace nije bio jak, je potpuno atrofirao…

Operacija zakazana za sredinu decembra 2017, pomerena za januar 2018, tako da sam imala vremena da citam i da se informisem preko interneta o svemu sto me ceka, dogovorim terapiju sa privatnim fizioterapeutom, kupim sta je potrebno… Od skidanja šine do operacije sam svakodnevno radila statičke vezbe za jačanje kvadricepsa (kombinacija vezbi iz DZ i sa YouTuba, podizanje noge do beskraja, sa postepenim povećavanjem opterećenja od 0 do 1kg), a kada sam stala na noge, posle oko mesec i po dana i dinamičke vežbe za jačanje kvadricepsa, sobni bajs i vežbe balansa (YouTube). Radila sam vežbe za vraćanje fleksije i do operacije sam je vratila potpuno, problem mi je bila extenzija jer sam nesvesno štitila povređenu nogu tako da mi extenzija jeste bila 0, ali je to bilo znatno manje nego na levoj nozi, što ne valja.

U periodu od povrede do operacije sam pila crveni Join MD, magnezijum, kalcijum sa vitaminom D, cink, vitamin C, kolagen, vitamine B grupe . Pripremila sam sve analize i snimke koje je trebalo 10 dana pre operacije (EKG, rentgen pluća i srca, krvna slika, krvna grupa…). Kupila sam podlaktne štake i ortozu sa sinama i njih sam ponela u bolnicu.

17. januara 2018 uradjena mi je artroskopska rekonstrukcija ACL, Banjica, dr Stevanovic.

Dan pre operacije:

Ništa se ne jede posle 15h i ne pije posle 20h zbog anestezije, noga mora biti obrijana i čista.

Ide pregled interniste (merenje pritiska, slušanje pluća, analiza med. dokumentacije koju ste pripremili) i ortopeda-hirurga. Oni procenjuju i odlucuju da li ste zdravstveno sposobni za operaciju.

0. dan – dan operacije – sreda

Ujutru, na dan operacije obučete ono u šta će vas obući posle operacije (trebalo bi izabrati nesto komotno sto omogucava lako korišćenje lopate ili guske posle operacije, imati u vidu kod izbora pidžame da nogavice budu šire zbog noge koja će biti podebela sa drenom i zavijena, u mom slucaju izbor je bila kraca spavaćica i papuče). Takodje, sve u i na natkasni pored kreveta pripremite da vam bude pri ruci posle operacije jer ćete se tada tesko pomerati (vlažne maramice, mobilni, flašicu sa vodom (ali vodite računa da nećete smeti da pijete još najmanje 12 sati posle operacije da vam ne bi bilo muka).

Tako obučene vas odvede sestra do operacionog bloka, tu sve skidate sa sebe i legnete na pokretni krevet, pokriju vas zelenim čaršavom do brade i odvezu u sobu za anesteziju. Tu je baš hladno, anestezilog vas pita da li ste na nešto alergični i o zdravstvenoj istoriji (slicno kao internista) i na osnovu vašeg stanja, visine, težine, etc određuje vrstu anestezije, u mom slučaju spinalna (tu se vi apsolutno ništa ne pitate).

Stave vam neku infuziju i dobijete inekciju u rame da vas opusti i omami. Meni se čini da sam tu bila dobrih pola sata, ali nisam sigurna jer sve deluje dugo jer ste pomalo uplašeni (bar sam ja bila). Odatle vas odvoze u operacionu salu, prebacuju sa tog kreveta na operacioni sto koji je vrlo neobičan jer ima posebne pokretne delove za noge i za ruke, okrenu vas na bok i anesteziolog daje spinalnu anesteziju. Mene su vise puta boli, cini mi se 5 puta jer nisu mogli da pronadju pravu tačku pa mi je to bilo mozda najneprijatnije iskustvo, ali mislim da se to retko dešava. Noge posle toga uopste nisam osecala. Inače ste svega svesni oko sebe, sve čujete, između vaših grudi i hirurga je postavljen zeleni carsav, koji se od svetlosti providi i ipak možete sve i da vidite, ali ste srećom nekako omamljeni pa se ne sekirate. Operacija je kao da ste kod nekog mehaničara: bušilice, klješta, brusilice, testere srafovi…

Operacija je trajala oko sat i po, dva (pocela u 14h)… Na samom kraju operacije, kada su završili ušivanje rane meni se slošilo, pa je prednost spinalne sto znate da vam nije dobro (počela je da me hvata nesvestica i da gubim vazduh i da mi trnu ruke i šake) pa sam odmah rekla šta osećam i odmah su mi dali neku infuziju koja me je posle par sekundi vratila u normalu (u pitanju je bio pad pritiska …).

Posle operacije su mi snimili koleno rentgenom i odmah me odvezli u sobu za buđenje, tako zovu sobu gde dovoze sve pacijente posle operacije. Tu sam bila nekih sat i po, tresla sam se nekontrolisano kao prut, bilo mi je uzasno hladno (sve normalno zbog anestezije), ponovo dobila 2 infuzije i posle intavenozno zodol protiv bolova (sama sam tražila da mi daju čim sam trunčicu osetila bol jer sam čitala da ne sme da se dozvoli bolu da uzme kontrolu i to se ispostavilo kao dobar potez). Tu ostaješ dok ne počnes da mrdaš prstima na nozi i dok ne prestanes da se treseš. Zatim dolaze po tebe sestre sa tvog odeljenja sa tvojim krevetom, prebacuju te na njega, odvoze te do tvoje sobe, opet infuzija…

Noć posle operacije je bila teška pre svega zbog stresa od svega sto prođes, položaja na leđima iz koga ne treba da mrdaš, onda u mom slucaju je bio problem sto sam mokrila zbog infuzije bukvalno na 5 minuta cele noći i zbog čega me je bilo neviđeno sramota iako su sestre bile jako ljubazne i rekle da je to normalna reakcija što od infuzije, što od anestezije (sestre su mi menjale ogromne pelene velicine XXL na dva sata cele te noci, ja inače imam samo 53kg na 173cm visine, pa mozete da zamislite koja je to količina tečnosti. Srećom ujutru je prestalo). Nisam ni povraćala niti mi je bilo muka sto neki kažu da im se desavalo.

Bolovi su bili sasvim podnosljivi, držala sam se pravila da čim prođe 6 sati tražim nešto protiv bolova iako još nije prestalo dejstvo prethodno primljenog leka i dobijala sam te noći intravenozno zodol.

1. dan posle operacije – četvrtak

Ujutru oko 10h je došao fizio i rekao mi da podignem operisanu nogu, sto sam i uspela zahvaljujuci vezbama pre operacije (bitno je da mozak zapamti vezbe), a onda i da ustanem i da na stakama sa njim prošetam po hodniku. To sa stakama je išlo nekih desetak koraka ali mi se slošilo pošto sa sobom vučes neku staklenu flasicu povezanu sa drenom (imala sam 1 dren), a meni od svih tih igala, cevčica i krvi pripada muka, pa sam se brže bolje vratila u krevet…

Oko 12h je dosao doktor koji me je operisao i sestra da previje ranu, doktor je skinuo dren i to je bio onako prilicno neprijatan trenutak, ali kratko traje, posle toga sam tražila da mi daju nešto protiv bolova i intravenozno sam primila novalgetol, a posle 6 ili 8 sati zodol. Znači terapiju protiv bolova sam primila poslednji put tog dana oko 23 h i zaista posle toga vise nije bilo potrebe. Ne kažem da bol nije postojao, ali zaista nije bio takav da sam morala da tražim nešto protiv bolova (inače imam nizak prag boli i prilična sam kukavica).

2. dan posle operacije – petak

Ujutru dolazi fizio i opet na štake pa kroz hodnik, ovaj put uspešno, jer nije bilo drena, zatim donosi kinezi aparat za vraćanje fleksije i uključuje na 30 stepeni sto mi je bas prijalo, nekih 15-tak minuta. Pokazao mi je statičke vezbe koje odmah treba da radim (podizanje noge i vežbe za extenziju). Obišao me je i doktor koji me je operisao i rekao da ako sve bude u redu u ponedeljak idem kući. Ostatak dana nista specijalno, ali vise ne koristim lopatu, mogu sama do wc-a, pa je sve lakse.

3 i 4 dan posle operacije, vikend, radim vezbe koje mi je pokazao fizio prethodni dan i setam kratko po hodniku do wc-a i jos malo okolo oko 5 puta dnevno.

5 dan posle operacije – ponedeljak

Ujutru dolazi i pregleda koleno doktor koji me je operisao, sestra previja nogu, fizio mi savija u mašini nogu do 45 stepeni, dobijam otpusnu listu i idem kuci. Tu mi je pri povratku kuci super značila ortoza jer nisam imala strah od povređivanja (isto vazi i za kasnije prilikom odlaska na fizioterapiju).

Injekcije protiv tromba sam primala u stomak svakog dana u bolnici (ništa strašno, ja sam se toga najvise bojala ali se zaista ništa ne oseti), a kod kuće sam pila cardiopirin (doktor prepisao u otpusnoj listi). Kući mi je svaka 3 dana dolazila terenska sluzba da previje nogu i isto tako su mi došli 14. dana od operacije da skinu konce (od dr opšte prakse u DZ traži se i dobije nalog za terensku službu na osnovu otpusne liste).

Do skidanja konaca sam radila kod kuce statičke vežbe za jačanje kvadricepsa, a na fizikalnu sam krenula posle skidanja konaca. Po skidanju konaca sam radila i mobilizaciju patele i blagu masažu tkiva oko ožiljaka (sve sa YouTuba).

Na početku 5 te nedelje odbacila sam štake, s tim da kada izlazim iz kuće i idem na fizikalnu nosim ortozu i štapove planinarske radi sigurnosti…

Sada je 6 ta nedelja od operacije, pored statičkih vezbi radim i dinamicke i vozim sobni bicikl + elektrostimulacija kvadricepsa (kombinacija saveta fizioterapeuta i vežbi sa YouTuba za post rekonstrukciju ACL), fleksija oko 130, extenzija 0. Idem kod privatnog fizioterapeuta tri puta nedeljno (vežbe) i svakog radnog dana kod državnog (struja magneti), vežbe radim svakodnevno i kući. Kvadriceps je i dalje nikakav, tužan i vrlo slab ali opet bolji nego posle operacije (inače nikad nisam imala jake mišice nogu).

E sad, koleno mi je i dalje otečeno u odnosu na nepovređeno, nekad vise nekad manje (lediram ga pre i posle vezbi), nekad imam osecaj nestabilnosti kada duze vezbam… Najviše me muči i sekira neizdrž i neka gadna neprijatnost kada drzim nogu dugo u ispravljenom polozaju, naročito kada je stavim na jastuk, i to od operacije pa do danas, i neprijatnost i zatezanje u delu odakle su uzete tetive sa zadnje strane butine… I naravno strah da nešto ne poremetim i ne preteram sa vežbama. Tu je i krckanje kada treba da savijem nogu koja je duze vreme bila ispravljena, pa me zanima tvoje isustvo?

U prilogu je program rehabilitacije (skrojen po Tanjinoj meri, ali generalno je primenljivo na sve)