Dugo sam se čudio zašto ljudi u mom okruženju imaju problem da krenu sa trčanjem. Svi oni znaju da je to zdravo, da se luče hormoni sreće (kao i pri svakoj fizičkoj aktivnosti), da se tako oslabađamo stresa. Znaju i da ti ne treba neka posebna oprema, da ti ne treba specijalan teren, da se može trčati svuda. Znaju i da trening počinje čim izađeš iz kuće  da se završi za do sat vremena (i zagrevanje i istezanje i tuširanje).

_B_S0795

Svi znaju i da je super učestvovati na nekoj trci, kako je dobro kada te energija nekoliko hiljada trkača nosi tokom cele trke, kada uhvatiš pogled nekog posmatrača i vidiš kako baš tebe bodri i tera te da nastaviš i kad pomisliš da više nemaš snage. Zatim ulazak u cilj kroz špalir navijača koji prave buku baš tebi aplaudirajući, kao i buka sa razglasa.

Polazeći od sebe, pitao sam se:

Šta čekate,

zašto ne počnete da trčite?

Tu se potvrdila moja teorija da je „polaženje od sebe“ velika greška u načinu razmišljanja i pokušaju ubeđivanja drugih jer smo svi drugačiji i ono što meni odgovara, ne odgovara vama i obrnuto. U razgovorima sa drugim ljudima došao sam do glavnog razloga zašto me skoro svi podržavaju u trčanju, a retki i sami to rade. Svi oni kažu:

Ne mogu sam!

Treba mi neko da zajedno trčimo, da me natera.

Meni je dovoljno da slušam vetar, lišće koje šušti pod nogama, gledam ljude pored kojih prolazim, reku, panoramu grada u daljini. Mozak mi se tada odmara, šta više ni ne uspevam da razmišljam o drugim stvarima, već samo pevušim u sebi (ili naglas 🙂 ). To naročito prija ako sam psihički umoran od posla ili neke stresne situacije. Dođem kući, istuširam se i osečam se kao nov.

IMG_7813

(Nisam namćor koji voli samoću. Volim druženje, priču, ne smeta mi gužva, svi me znaju kao nasmejanog.)

Mislio sam da je svima problem nedostatak kondicije, strah da neće moći ni 500m pretrčati, blam (jer kod nas su do skoro trkači u gradu bili retki, a muškarci u helankama i dalje izazivaju podsmeh kod većine ljudi) ili nešto četvrto. Ipak,

Najveći problem je naći odgovarajućeg trkačkog partnera.

Na prvi pogled ništa lakše, pa dosta ljudi oko vas traži to takođe. Zakoni verovatnoće nalažu da ćemo lako naći takvu osobu, ali nije baš tako lako.

Takva osoba bi trebalo da živi blizu vas. Ako ste vi u novobeogradskim blokovima, a drug / drugarica na Dorćolu logistika se malo komplikuje. Najveći problem je što ste posle treninga mokri, i takvi morate da stignete do kuće. Ako imate kola, to još i nije toliki problem jer se možete presvući i utopliti, ali autobusom… Leti su ionako svi znojavi (sarkazam), ali kad je hladnije to već postaje problem jer se ohladite i onda sledi smrzavanje do kuće. Ako planirate početak i kraj treninga blizu nekog kafića gde možete ostaviti toplu preobuku to olakšava posao, ali produžava vreme treninga, a tu dolazimo do sledećeg problema, a to je raspoloživo vreme. Naime, skoro niko više ne radi do 16h i posle toga je slobodan. Ako i završite sav posao u toku radnog vremena kod kuće vas sigurno nešto čeka (deca, porodica, radovi po kući, spremanje obroka…). Često kući stignemo i posle 19h (što zbog prevoza, što zbog poslovnih obaveza). Možda ćete ponekad uspeti da sve to uskladite sa svojim trkačkim partnerom, ali činjenica je da do sada niste našli osobu koja će UVEK moći da trči sa vama kada vama to odgovara. Dok smo išli u srednju školu to je moglo lako da se izvede jer su nam svima životi bili isto organizovani.

Slobodnog vremena imamo sve manje i manje kako smo stariji. Imamo manje snage, više posla, počinjemo da brinemo ne samo o sebi, sve manje stižemo da se viđamo sa starim društvom koje se polako i osipa.

Šta činiti onda?

Pokušajte da ugovorite neki fiksni termin za trčanje (npr. sreda i petak od 19h, nedelja u 12h). To vam je sigurnije nego da ostane na „čućemo se“. Poštujte svoje, ali i tuđe vreme, pa nemojte nešto drugo organizovati u dogovorenom terminu. Možete da zovete osobu koju dugo niste videli umesto na kaficu, na trčanje jer i za vreme trčanja možete da pričate. Da, da, čak je pričanje način da odredite pravu zonu, tj. intenzitet trčanja. Ako ne možete da pričate zbog zadihanosti, malo usporite. Ako pričate bez ikakvih problema, malo ubrzajte i tako ćete naći pravu brzinu koja najviše odgovara vašem telu.

http://www.thedatereport.com/dating/science/the-couple-that-runs-together-has-more-sex-together/

http://www.thedatereport.com/dating/science/the-couple-that-runs-together-has-more-sex-together/

Možda se za osobu koju izaberete za trkačkog partnera ispostavi da i nemate baš mnogo tema za razgovor. Onda ćete oboje biti malo sebični i koristiti jedno drugo da se malo pogurate, tj. naterate da trčite. Koristi će biti obostrane. Kakvog god partnera da nađete bitno je istrajati prvih par puta. Tada ćete shvatiti da li vam je neko potreban. Možda vam je dovoljna samo muzika (neverovatno je kako vas neka pesma pogodi, oraspoloži i podigne u nekom trenutku trčanja). Možda ćete potražiti drugog partnera, ali sada ćete već biti malo iskusniji pa ćete lakše ubediti tu osobu, a i bolje se organizovati.

Ako vam ne uspe da nađete trkačkog partnera, možete da počnete da trčite sa nekim trkačkim klubom. Već par godina takvi klubovi postoje kod nas i oni redovno organizuju grupne treninge pod vođstvom profesionalnog trenera, a često i dobrog motivatora. Tamo ćete možda naći nekoga sa kim biste mogi sami da nastavite da trčite, a uvek možete da nastavite da trčite u grupi sa njima.

Postoji još jedan način da se motivišite, a to je da posetite neko mesto gde rekreativci, kao i vi, stalno trče. Takva mesta u Beogradu su trim staza na Košutnjaku, sportski centar Olimp i sportski centar na Bežanijskoj kosi. Tamo u svako doba dana možete videti trkače. Ima i profi trkača u super opremi, a ima i običnih ljudi koji su došli možda sa istim ciljem kao i vi. Svaki grad sigurno ima takva mesta.

Za kraj (ako ste uspeli da izdržite do ovde) pokušaću da navedem prednosti i mane solo i grupnog trčanja. Pošto većinu svojih trčanja odrađujem sam, prvo idu

Prednosti solo trčanja:

  • Možete da idete na trening kada hoćete, koliko hoćete i gde hoćete.
  • Pošto ne morate da se usklađujete sa drugima, ovako ćete najbolje iskoristiti svoje slobodno vreme.
  • Ako ste nervozni zbog nečega, nećete tu nervozu projektovati na partnera, već ćete se sami izduvati
  • Jačate svoju volju svakim odlaskom iako vam se ne ide (preko trnja do zvezda)

Mane solo trčanja:

  • Ima dana kada vam se ne trči. Tada nemate nekoga da vas pogura.
  • Rizik od stagniranja jer nemate neko merilo pored sebe. To se može sprečiti ako napravite neki plan treninga, ali za ovu fazu to i nije toliko strašno.

Prednosti grupnog trčanja:

  • Imate nekoga ko će vas naterati na trening čak i ako vam se ne ide.
  • Ako je partner isti, ili malo brži napredovaćete
  • Možete iskoristiti trening da se ispričate (ništa bolje od „čašice razgovora“)

Mane grupnog trčanja:

  • Ne idete na trening kada vama to odgovara nego morate da se usklađujete sa drugima
  • Ne iskorišćavate najbolje svoje dragoceno slobodno vreme
  • Ako ste najbrži u grupi nećete napredovati

Ako uspete da nađete pravog trkačkog partnera sigurno ćete oboje napredovati u svojim ciljevima. Samo sam jednom trčao trku zajedno sa nekim od starta do cilja i siguran sam da sam ne bih tako brzo istrčao. Kad sam imao krizu nastavio sam da pratim njegov tempo, a njega sam usporavao kada bi previše ubrzao u prvom delu trke jer sekunde nepotrebnog ubrzanja na početku, daju minute zaostatka na cilju (preforsiramo se).

U ovom tekstu (čijem kraju ste se primakli – napokon) dosta provejavaju neki ciljevi, neko obaranje rekorda, neko takmičenje. Ne morate da imate neki konkretni cilj da biste počeli da trčite osim zdravlja. Ne morate juriti rekorde na svakoj trci, uvek ići brže i dalje nego prethodni put ne morate da bude brži od nekoga, ne morate da smršate, Bitno je samo da se dobro osećate, a to možete učiniti bilo solo, bilo u grupi. Ako vam treba cilj – postavite ga i pokažite sebi da možete. Sigurno ćete se bolje osećati.

Za sada se nemojte opterećivati opremom, kako se obući kada je hladno i planiranjem treninga. Bitno je da samo krenete da trčite. Nema veze ako se natrontate pa prekuvate, ili ako se previše lagano obučete pa smrznete. Možda je bolje da ponesete jedan sloj više koji ćete moći da skinete kada se ugrejete i vežete oko struka. Meni je potrebno manje od 10 minuta da mi se telo ugreje pa zato ne nosim ni kapu ni rukavice ni kad trčim po snegu, a o trčanju po snegu i opremi tekst sledi uskoro – taman da se malo primite na trčanje pa se vidimo na Košutnjaku!