Ekipa okupljena oko Novobeogradskog magazina me je kontaktirala pre par meseci da pišem reportaže koje će se objavljivati u besplatnom mesečniku koji će se deliti po Novom Beogradu. Prva reportaža je bila o trotoarima. Ovde je prikazana prva, duža verzija teksta, koja je morala biti skraćena zbog ograničenja u magazinu (jedna strana). Ovde možete videti verziju koja je izašla u prvom broju Novobeogradskog magazina na 1.. strani.
Шетајући градовима Европе уживамо у архитектури, гледамо људе, зеленило, одраз града у воденој површини.
Шетајући Новим Београдом могли бисмо да уживамо у свему томе. Међутим, ми морамо да гледамо куда идемо. Уместо да нам поглед буде уперен горе или ка људима, ми морамо да пазимо да не упаднемо у неку рупу, не ударимо у неки стубић, неку бетонску куглу, не угазимо у нешто. Морамо да пролазимо и кроз лавиринт непрописно паркираних возила на тротоару. Кад падне киша, не можемо безбрижно да прођемо кроз неку барицу јер не знамо колико је та барица (а можда и бара) дубока.
Некад морамо да пазимо и на грање дрвећа које се наткрило над тротоар, на жбуње које полако, али сигурно осваја простор за кретање пешака, на бициклисте који морају да избегну небројене проблеме на својим стазама.
Пре неколико година су скоро сви тротоари којима је предвиђено да иду и бициклистичке стазе обновљени. Нови ивичњаци су постављени, бициклистичке стазе су јасно одвојене од пешачких делова и све је било лепо на први поглед.
Иако у теорији пешаци и бициклисти могу да деле широке новобеоградске тротоаре, у пракси баш није тако. Бициклистички саобраћај је по својој природи ближи аутомобилском саобраћају него пешачком. Да су копирана решења из земаља где је бициклистичка култура већа (у Данској више од половине становника свакодневно користи бицикл) бициклистичке стазе би биле спојене са коловозом, а не са тротоарима.Било би безбедније и за пешаке и бициклисте. Можда би то решење било мало скупље, али бисмо добили дугоророчно решење.
Овако смо добили глатке асфалтиране тротоаре. Међутим, глатки тротоари су ускоро били исечени по скоро целом Новом Београду. Нови кабловски оператери су добили дозволу да све, скоро обновљене, тротоаре искористе за полагање својих каблова. Кад су каблови постављени, добили смо неравнине, асфалт у другој боји, визуелно уништене тротоаре.
Све је то могло да се избегне да се обнова тротоара мало паметније урадила. Требало је предвидети провлачење нових инсталација. То се могло решити постављањем празних канала испод асфалта кроз које је касније могло да се провуче било каква инсталација.
Постоји још једно решење. Заборавимо на асфалт на тротоарима. Погледајте слике европских градова и видећете да су тротари поплочани. Може да се користи калдрма, бехатон плоче, по парковима се користи туцаник.
Која је највећа предност некоришћења асфалта?Погледајте наше тротоаре. Видећете много накнадних радова. Тада се асфалт морао сећи. Кад се стави нови асфалт то неостаје непримећено. У случају поплочавања, плоче се изваде и после радова се исте плоче врате на место. Свакако је јефтиније, а првобитни изглед се не нарушава.
Да би плоче остале на месту мора се забранити аутомобилима да прелазе преко њих. Плоче (калдрма, бехатон…) нису предвиђени за тежину моторних возила. Зато на местима где није асфалт можемо да видимо пукнуте плоче (на кеју у Блоковима, испод мостова, код хотела Југославија, плато испред РК Београд у блоку 44…) Тај проблем се може решити или високим ивичњацима, или украсним стубићима (само не обичним, већ неким за који је могуће привезати бицикл) или, најбоље, честим патролама полиције, комуналне полиције и инспектора, који би кажњавали на лицу места возила заустављена на тротоару.
Да мењамо све тротоаре на Новом Београду скупо је и буџет тешко може да одвоји средства за ту намену. Хајде да барем за наредне пројекте предвидимо такве ствари да не би брзо уништили оно што смо поправили. Хајде да постојеће тротоаре редовно чистимо од земље која се нагомилава уз ивичњаке које полако осваја зелена површина. Не морамо да чекамо јавне службе да очисте тротоар од лишћа испред наше зграде. Они нека чисте уз улице, далеко од зграда. Можемо и сами да узмемо метлу и очистимо наш простор. Да, то је наш простор и ако бисмо то схватили не би нам било тешко да дамо пример и другима (и појединцима и власти) како се треба опходити према њему.
