Operacija kolena (ligamentoplastika i meniskus)

Operacija kolena (ligamentoplastika i meniskus)

Prolog: Došao sam u bolnicu 23. oktobra. Moj doktor nije mogao da me operiše u 25. jer je bio dežuran tog dana u bolnici, pa me je poslao kući do srede 31. oktobra, da  bi me operisao 1.11. Više o tome pročitajte u članku o prijemu u bolnicu.

31. sam došao nazad na X odeljenje na Banjici i odmah su mi rekli gde da legnem (nova soba). Uskoro me je pogledala doktorka (internista). Taj pregled se svodio na par pitanja (kako si…). Doktora koji treba da me operiše nisam video, ali glavna sestra mi je rekla da sam sutra na programu.

U toku dana su još jednom pacijentu rekli da je na programu sutradan, ali su mu posle jednog sata ipak rekli da nije. Za mene nije bilo promena.




Oko 15h sam dobio zabranu unosa čvrste hrane. Ja sam iskusno poneo hranu od kuće (pica 🙂 ) koju sam pojeo pred ručak, tako da sam bio potpuno sit. Veče pred operaciju je obavezno tuširanje. Prvo se opereš svojim šamponom, a onda nekim njihovim šamponom (valjda dezinfekcionim).

Na dan operacije, došao je brica da me sredi, ali ja sam već obrijao obe noge kući tako da je on svojom oštrom britvom samo skinuo par dlačica.

Sledelo je čekanje, čekanje, čekanje i sve do jednog trenutka kad su došli kod mene i rekli „idemo“. To je značilo ubacivanje braunile u ruku (to je ona igla što stoji u ruci). Meni nisu uspeli to da ture iz prve, ni iz druge (valjda sam se uplašio pa su se krvni sudovi skupili). No rešili su to nekako i krenuh ja ka sali (na nogama). Tamo sam se skinuo go i prekrili su me zelenim čaršavom. Dobih neku injekciju u rame, a zatim me okrenuše na bok i krenuil su da me bockaju, a ja sam trzao nogu (valjda su tražili živac). I tako ja zaspih.

Probudih se kasnije u nekoj sobi i posle nekog vremena me vratiše nazad  sobu iz koje sam pošao. Tada me ništa nije bolelo. Mogao sam da sedim u krevetu. Najedoh se ja slatkiša i napih soka.

Na nozi sam imao zavoj od butine do stopala i dva creva (dren) koja su išla od kolena do bočica prikačenih za ram kreveta. Dobih i gusku…

Uveče sam počeo da osećam bol u leđima (ipak sam ležao skoro ceo dan). Ja nisam hteo da primim ništa protiv bolova. Celu noć sam se vrteo i vrlo malo spavao. Vreme je naravno vrlo sporo prolazilo.

Sutradan ista priča. Leđa bole, nikako da nađem neki položaj. Doktor koji me je operisao je prisustvovao previjanju rane. Reče da je sve prošlo OK. Graft su mi uzeli sa unutrašnje strane kvadricepca (Semitendinosus) i od njega su napravili novi ligament. Deo meniskusa koji je pravio blokadu kolena je izvađen (bio je bucket handle tip rascepa). Kad se oporavim moći ću da trčim, ali trebalo bi da izbegavam beton (samo tartan i trava). Dren je trebalo da mi izvade sutradan.

Fizioterapeut mi je doneo štake (drvene, 1700 dinara) i ustao sam samo na kratko. Rekao mi je da držim nogu pravo, i da stopalo držim pravo gore.

Taj dan mi je psihički bio najteži. Sav sam bio bezveze, ali pomisao da je ovo bilo neophodno kao i da ću sutra ustati, tj prestati da ležim, kao i mišljenje o dragoj me je dizalo iz bedaka.

Ipak uveče sam poklekao i tražio nešto protiv bolova. Novagetol mi je dat, a koliko znam on se ne koristi na zapadu jer je mnogo opasan. No, od njega su leđa prestala da me bole, pa sam uspeo da odspavam.




3.11. su mi napokon izvadili dren (nije bolelo) i počeo sam da malo hodam. Noga u principu ne boli, malo mesta gde je bio dren, ali ništa strašno. Teško je naći dobar položaj, ali bukvalno svakim satom je bilo sve bolje i bolje. Pošto je bila subota, nije bio tu moj fizioterapeut, a ni doktori nisu bili tu, pa je bilo malo nejasno šta treba da radim. Nogu nisam mogao da odignem sa kreveta, ali sam vežbao. Čim sam ustao iz kreveta, psihičko stanje mi se baš popravilo. Ja sam popizdeo posle manje od 2 cela dana u krevetu, ne smem ni da pomislim šta bi bilo da sam morao duže da ležim.

U nedelju (4.11.) sam počeo da se lagano oslanjam na operisanu nogu dok sam na štakama (tako sam video od drugih). U principu sam smeo da stojim i na operisanoj nozi, ali sam izbegavao da to radim da mi nešto ne bi zaraslo kako ne treba.

U ponedeljak su mi opet previli ranu, fizioterapeut me je video kako hodam sa štakama i rekao da je sve OK i naglasio da držim nogu što više ispravljenu.

U utorak sam opet bio sa fizioterapeutom i pitao ga kad će početi da mi savija nogu (problem posle ove operacije je što se noga ne može skroz sviti, nego se to radi postepeno. Posle par dana bi trebalo da se noga savije 90 stepeni u kolenu).  Malo smo popričali, ja sam napomenuo da bih što pre kući, usput pitajući za vežbe. Videvši da sam pametan, tj da nisam glup, rekao je da mogu sve te vežbe da radim sam kod kuće. Malo kasnije sam ga čuo kako priča nešto sam mojim doktorom o oporavku i kad sam sreo doktora koji minut kasnije, rekao mi je da ako sve bude u redu, postoji šansa da u petak odem kući.

Sutradan je počeo da me balo boli list prilikom ustajanja. Dok ležim je sve OK, međutim čim spustim levu nogu (koju sam operisao) kao da sva krv jurne u list i to boli minut dva. To se dešava zbog hematoma koji se pojavio u listu. Do petka, kad sam otišao kući, se stanje nije bitnije popravilo, ali se nije ni pogoršavalo. Mazao sam list hepatrombinom.

Došao je i petak. Platio sam 800 dinara „ležarinu“ u bonici i otišao kući. U principu, oni puštaju kući tek posle 10-14 dana, međutim, ja sam stalno pitao da li mogu kući jer je dolazi vikend kad nema fizioterapeuta na odeljenju, a i ponedeljak je neradan dan.

Bol u listu se malo smanjio, tj nije me više bolelo pri ustajanju, ali i dalje sam osećao zatezanje u listu, pa nisam mogao da se oslonim na povređenu nogu. Vežbe sam nastavio da radim, a u lokalnom domu zdravlja sam svako prepodne primao po jednu injekciju (protiv tromba, tj zgrušavanja krvi).

Konce skidam 16.11. i posle toga počinje prava rehabilitacija…

Malo o sistemu

Bolnica je velika ustanova, sa mnogo odeljenja i mnogo hirurga i ne znam koliko operacionih sala. Skoro svaki dan nečija operacija bude odložena zbog nekog razloga. Već sam spomenuo slučaj dečka kojem su rekli da će ga sutra operisati, pa mu posle 1h rekli da ipak neće. Istog dana kada su mene operisali, jednog dečka su vratili iz operacione sale (već je bio pod anestezijom) u sobu. Rečeno mu je da je bila neka saobraćajka i da je naše odeljenje bilo dežurno i da pošto njegova operacija nije hitna, morali su da ga odlože. Iz prethodnog posta ste videli da ni mene nisu operisali na vreme.

Takođe na mom odeljenju (oko 50 pacijenata u svakom trenutku) bilo je nekih dekica koji su čekali na operaciju i po više od 10 dana. Kod njih je slučaj bio u ne previše dobrim rezultatima, pa valjda je to bio razlog za čekanje da se to popravi (ili previsok pritisak, ili loša krvna slika, ili šećer ili ko zna šta već).
Među pacijentima uvek kruži priča da ne bi bilo odlaganja da su svi oni malo “podmazali”.
Ja nekako i dalje verujem da nisu svi lekari otišli u tri lepe, već da su u 99% slučajeva objektivne okolnosti prouzrokovale odlaganja. Naravno, mnoga odlaganja bi se mogla rešiti boljom organizacijom prijema pacijenata. Naime, skoro svi se primaju zakazanog dana, koji je određen nedeljama, tj mesecima unapred. U međuvremenu može nešto da iskrsne i u tom slučaju je dovoljno pozvati pacijenta i reći mu da dođe par dana kasnije. No veliki sistemi često pate od nedostatka organizovanosti i logike.

 


Slični članci: