Boravak u bolnici (ortopedija Banjica) – prijem

Boravak u bolnici (ortopedija Banjica) – prijem

Kao što rekoh u prethodnom postu, povredio sam ligament i meniskus. MRI (magnetna rezonanca) je potvrdio „pipajući“ pregled ortopeda i dobih dijagnozu DISTORSIO GENUS SIN. A.D. XXI i LAESIO MENISCI MED. GEN. SIN SUSP.

I tako ja izvadih zdravstvenu knjižicu i odem po uput, kod mog izabranog lekara, za Banjicu (IOHB).

Odoh ja na Banjicu, sačekam red gde se predaju uputi i saznah da se sportske povrede (u koje spada koleno) primaju samo utorkom. Dobih zakazan termin za utorak i dođem ja sledećeg utorka u zakazano vreme i posle 15-ak minuta čekanja primio me je ortoped. Odmah mi je zakazao prijem na X odeljenje za 23. oktobar (tj za mesec i po dana).




U međuvremenu je trebalo da pribavim razne analize (EKG, rentgen grudnog koša, mokraća, krv…) za šta sam dobio upute od izabranog lekara. To sve može da se uradi za džabe, osim aPTT i kalcijum koji sam uradio za male pare u privatnom domu zdravlja.

Sa svim tim rezultatima uputih se ja na Banjicu zakazanog datuma. Par dana ranije sam zvao Banjicu da pitam kad treba da dođem. Rečeno mi je da ne žurim i dođem oko 10 i da nikako „ne dolazim u 7 ujutru kad dolazi gomila baba“. Prvo se ode na prijemni šalter za bolnicu, gde te pošalju sa nekim papirom na šalter za „obične“ ljude, ali možeš preko reda da predaš i onda sačekaš ispred ambulante onog istog doktora koji ti je dao uput za prijem. Posle 20-ak minuta neka sestra izađe sa velikom kovertom na kojoj je moje ime, pa me ponovo vrate na šalter za prijem u bolnicu. Posle pola sata me pošalju u sobu za presvlačenje gde se oblačim u pidžamu i čekam neku sestru (u mom slučaju – brata) da me odvede na X odeljenje (koje se nalazi na 3. spratu).

X odeljenje je jedino renovirano (možda je i IX ali nisam siguran). Sveže je okrečeno, PVC stolarija je postavljena, kupatilo je renovirano. Na prvi pogled sve izgleda super. Neka sestra mi je uzela ponovo krv (da se i oni uvere koja mi je krvna grupa) i poslat sam u sobu gde me je čekao krevet (i ormarić, tzv kaseta). Tog dana je došlo još par ljudi u tu sobu i svih 6 kreveta je na kraju bilo popunjeno. Soba je prostrana, ima izlaz na terasu koja je zajednička za sve sobe.

Kreveti su obični bolnički (na točkiće) sa podižućim delom. Posteljina je stara. Jastuci su raspadnuti, nema jastučnica za sve jastuke (pa ti daju neki čaršav da od njega improvizuješ). Čaršavi jesu oprani, ali se vide neke fleke, tako da nije baš najprijatnije.

Od ostalih (starosedeoca) sam saznao da moj doktor operiše ponedeljkom i četvrtkom (ja sam došao u utorak). Ponadao sam se da će me operisati za 2 dana i da ću još par dana provesti u bolnici – to mi je bio plan :). Kad me je doktor posetio, saznao sam da me neće operisati za 2 dana jer je tog celog dana i uveče dežuran u bolnici. OK, rekoh ja sebi, onda će me valjda poslati kući. Ali avaj, prošle nedelje su zabranili odlazak kući (na vikend) pre petka!!! I tako se ja pomirih sa tim, da ostajem 3 noći u bolnici.

Utičnica za struju je bila odmah iza kreveta, tako da je rad na lap topu bio omogućen. U sobi je bio neki TV koji je imao crvenkastu sliku, ali pošto sam bio najmlađi u sobi, nisam hteo da uopšte utičem na programsku šemu. Imao sam komp sa filmovima i muzikom i slušalice, pa sam uvek mogao da se isključim.

I dočekah ja svoj prvi bolnički obrok i to ručak. Bilo je podnošljivo. U planu i programu videh da me za večeru čeka parizer i zaista ga dobih.

Pacijenti: U mojoj sobi su bili matorci. Jedan dekica je čekao operaciju već 15 dana (jer mu se neka infekcija na nožnom palcu pojavila). Bio je tu jedan Bosanac koji je dugo već u bolnici (rana mu se inficirala). Šetajući po odeljenju videh da ima i mlađih pacijenata sa istim problemima kao i ja. Neki su bili operisani, neki su čekali.

Pacijenata ima svakakvih (hipohondara, plašljivih, normalnih, dosadnih…). Na žalost mora se primetiti da na higijenu ne obraćaju previše pažnje. Na odeljenju ima 50-ak pacijenata i jedno kupatilo. Ja sam bio pokretan i stalno sam se šetao pa sam došao do nekih zaključaka.:

  • Nikoga nisam video da pere zube.
  • Ne više od 5 ljudi dnevno se tuširalo.
  • Posle nužde manje od pola ljudi pere ruke.

Na moju sreću na hodnicima se nalazi neko sredstvo za dezinfekciju ruku koje sam ja često koristio. Zanimljivo je da na svakom koraku postoje plakati, tj natpisi da ruke treba često prati. Postoji čak i uputstvo. To samo govori kakvi smo mi ljudi kad nam trebaju i takva obaveštenja.

Osoblje: tu su da pomognu i svi su stvarno super. Sestre po sto puta odgovaraju na ista pitanja i nikad nisam primetio nikakvu nervozu (iako ja po$#$#%im dok slušam ta pitanja). Čistačice i kuvarice su isto super. Ko voli da priča sa njima, lepo se provede…

Hirurzi: Iz priče, a i uživo, sam video da moj ima najbolji odnos sa pacijentima. Što se tiče oporavka posle operacije svi rade slično. Jedan hirurg ti stavi nogu u gips 7 dana, pa te posti kući posle još 7 dana.  Ostali te ne stavljaju u gips, a puštaju te kući posle 10-ak dana (+- 3 dana).

U petak sam otišao kući i rekli su mi da dođem u sredu i da će u četvrtak da me operišu. Da vidimo i to…

Sledeći tekst sledi posle operacije…

 


Slični članci: