Juče su i Bosni i Albaniji ukinute vize za „Šengen“. Dobro je, da bar u nečemu nismo poslednji, mada to bolje da i ne spominjemo.

Tanja Fajon (članica Evropskog parlamenta), koja je najzaslužnija za ukidanje viza građanima BIH, je izjavila „da je bezvizni režim poseban simbol slobode kretanja – jednog od osnovnih ljudskih prava, te jednakosti građana, i od velikog je značaja za celi univerzitet i akademsku zajednicu.“

Ok, svima su nam usta puna ljudskih prava, ali Evropa je to pravo do skora uskraćivala nama sa ovih prostora. Malo nelogično, zar ne.

Nisam ja protiv ljudskih prava. Svako, bez obzira na pol, rasu, nacionalnost, treba da ima ista prava (moje tumačenje). Ono što mi smeta je kad se ljudska prava koriste kao argument u nekim slučajevima, jer je njihova definicija prilično široka.

Npr, neko nema ličnu kartu zemlje u kojoj živi (jer neće), nelegalno živi na nečijem zemljištu, pritom se širi smrad oko tog mesta.  Onda vlast odluči da ih skloni odatle i tu se javljaju borci za ljudska prava i onda pod okriljem tih ljudskih prava se neko ucenjuje (odobravanje kredita).

Verujte mi da mi je potpuno nebitno ko su ljudi koji žive nelegalno (belci, crnci, indijanci), jedine stvari na koje gledam su vaspitanje i čistoća. Ako vidim u autobusu prljavu osobu, koja se gura, a uz to je i Cigan, skloniću se od takve osobe, ali ne zato što je Cigan, već zbog prve dve stvari. Isto bih uradio i da je bilo ko drugi u pitanju. Nervira me što će u tom slučaju da dreknu svu mogući borci za ljudska prava koji su vrlo ograničeni u svojih shvatanjima!

Hajde još malo da se bavimo ljudskim pravima. U pitanju je Nobelova nagrada za mir dodeljena kinezu Liju Sjaobou. Ne znam baš celu priču, ali ona otprilike ide ovako: Lio je bio jedan od vođa studentskih nemira i pošto je pisao protiv zemlje u kojoj živi, po zakonu te zemlje je osuđen na zatvor. Pošto kineski zakon nije u skladu sa ljudskim pravima, Liju je postao heroj svih boraca za ljudska prava, pa je na kraju i dobio Nobelovu nagradu za mir.

Sad se postavlja pitanje političkog uređenja svake zemlje, tj da li je ono u skladu sa ljudskim pravima. Zatim možemo uzeti u obzir i religiju u zemlji (koja često takođe nije u skladu sa ljudskim pravima).

Kad se uzme sve to u obzir, ispadne da se ljudska prava uvek mogu primeniti kao argument za bilo šta.

Evo par banalnih primera (ali može da se povuče paralela sa ozbiljnijim stvarima):

  • Imam pravilo da se svako mora izuti kad dođe kod mene. I sad neko neće da se izuje jer ja time ugrožavam njegova ljudska prava i zbog toga me osudi celo društvo.
  • Hrišćanin uđe u džamiju i krene da se krsti. Muslimani se pobune jer se ovaj krsti kod njih, a Hrišćanin kaže da ima pravo da to radi gde god to hoće.
  • Hoću da uđem u zemlju za koja mi treba viza. Dođem na granicu, ali ne mogu da pređem istu jer ta država ima zakon koji propisuje ko može da uđe u tu zemlju. Naravno sloboda kretanje je jedno od osnovnih ljudskih prava.

Ko je u pravu u svim ovim slučajevima?

Šta je poenta? Previše se pojam ljudskih prava zloupotrebljava.