Ušački pećinski sistem i Tubića pećina – 2002.

Ušački pećinski sistem i Tubića pećina – 2002.

Zborno mesto za polazak je bila benzinska pumpa kod Ade Ciganlije. Vodja akcije je bio Vlada, a još su išli i Džambo, Anita, Ognjen, Mima, Dušan (iz Holandije), Miša, Maja, Tanja i Dule (ja). Plan je bio da prvog dana obidjemo manastire koji se nalaze usput i plan smo ispunili sa zadovoljavajucih 75%. Prva stanica je bila Studenica, pa zatim Žica i na kraju Ðurdevi Stupovi. U meduvremenu smo u Novom Pazaru jeli cevape kod Jonuza.

Uvece smo stigli u selo Donje Lopiže gde smo postavili kamp. Sutradan smo krenuli ka pecini koja se nalazi na 10 minuta hoda. Krenuli smo oko podneva, po staroj narodnoj: „Nije pecina zec, pa da utekne“. Pecina je stvarno prepuna lepog nakita (ali ko sam ja da to tvrdi kad mi je ovo tek treca pecina). Kroz uzak kanal smo se provukli do Ledene pecine koja je dobila ime pa beloj boji koja preovladava u njoj. Jedan od ciljeva je bio da se par ljudi spusti kroz jednu vertikalu i izmeri kanal koji se nalazi na dnu iste. Taj zadatak je na moje iznenadenje pripao meni. Vlada i ja smo se spustili dole i izvršili merenje jednog kanala, dokle je bilo moguce. Drugi kanal nismo izmerili jer smo se brinuli za one koji su ostali gore (da se ne smrznu, jer smo bili sigurno preko sat vremena dole).

Na putu ka gore smo culi Mimu koji nam je rekao da krecu ka izlazu, a da mi krenemo kad stignemo i pojedemo nešto. To smo i uradili. Izašli smo iz pecine u vreme sumraka. Pecina izlazi na kanjon reke Uvac, tako da je zatim sledilo penjanje uz strme ivice tog kanjona. Vlada nas je poveo malo zaobilaznijim putem, tako da smo stigli kasno u kamp, posle duge šetnje po kraju oko Gornjih i Donjih Lopiža. Tamo nas je cekao roštilj koji smo u slast pojeli.

Posle budenja i pakovanja krenuli smo ka Tubica pecini, koja se nalazi na putu ka Sjenici. Neki su produžili ka Sjenici, a neki su se uputili ka pecini. Ljubazni domacin Dobrivoje nam je dopustio da parkiramo kola na njegovoj zemlji. U pecini nas su sacekale pecinske krave, koje su tu potražile spas od Sunca koje je tog dana žarilo i palilo diljem naše zemlje (kako god se ona zvala). Ova pecina je zaista interesantna. Nema nijednog mesta gde je potrebno saginjanje, a sastoji se iz dva kanala. Ako se drži desno kod oba racvanja, dolazi se do izlaza. Tu se nalazi jezerce, tako da nismo uspeli da izademo i pored dobre volje. Pri povratku smo skrenuli u prvo (drugo kad se gleda od pocetka) racvanje i taj kanal nas je doveo do sledeceg racvanja, tako da smo se vratili poznatim putem. Na izlazu (ulazu) nas je sacekao Vlada koji je poceo polako da ulazi u psihu pecinskih krava. Posle male pauze na Dobrivojevoj zemlji, krenuli smo ka Sjenici, a zatim i ka Ivanjici, gde smo se rastali.

U povratku su Vladina i Mimina kola imali zanimljive anegdote (kvar elektrike i legitimisanje kod Ljiga) dok je Majina mašina bez vecih problema stigla prva do Beograda.