Ovo je moj seminarski rad iz „Uvoda u filozofiju“, koji sam pisao 1999. (u indeksu mi je datum polaganja ispita 3.11.’99. Profesor je S. Sinđelić.

Koliko se sećam, tema je bi bilo kakav esej i ja sam odlučio da ne pšem klasične stvari, tj da prepišem neki stari rad o nekom antičkom filozofu, nego sam seo i napisao pravi rad. Sećam se da se profesor prijatno iznenadio što je neko napisao nešto originalno. Naravno svi smo dobili 10-ke.

Ne očekujem da ga pročitate (osim ako vam je baš puno dosadno). Stavio sam ga zbog sebe da za ko zna koliko godina pročitam ovo i da se podsetim svoje mladosti.

Pa da počnemo („pa“ izbaci kroz prozor).

Put kojim ja idem

Ovo je početak. Kažu da je svaki početak težak, pa ja tu misao podržavam, naročito u ovom slučaju. Naime upravo počinjem sa pisanjem jedan rad koji bi trebalo da utiče na moju ocenu iz jednog predmeta, ali ono što je meni mnogo važnije, nadam se da mi moj profesor iz filosofije neće zameriti što ga koristim na ovaj način, je želja, tj bolje reći, pokušaj da stvorim jedno pisano delo potpuno sam. Znam, u stvari pretpostavljam da će mnogi reći: E, kao da nisi nikad napisao nešto ? A, šta je sa maturskim radom?. Naravno, ja sam pisao maturski rad,na kraju četvorogodišnjeg dela mog obrazovanja, koje sledi osnovnu školu, kao i mnogi drugi, ali to nije to.Tu se koriste razne knjige i mi iz tih knjiga vadimo ono što nam treba, malo promenimo red reči, malo ubacimo naše mišljenje, i to je, uglavnom, to.Ja bih hteo ovde da ono naše mišljenje bude većinski deo ovog rada, a ako ne većinski onda, još bolje, jedini deo, ali to đe zavisiti najviše od inspiracije.

Postavlja se pitanje odakle mi želja da napišem ovakav rad. Odgovor je da sam se uvek divio piscu kad čitam neku knjigu. Razmišljao sam o njemu kao o nekoj osobi koja ima moć koju mi, obični ljudi, nemamo. Toliko epiteta, opisa događaja koji su plod njegove mašte, opisa likova koji ne postoje u realnosti, ceo jedan svet koji se nalazi na jednom mestu, u njegovoj glavi. Pročitam jednu stranu, obratim pažnju na sve navedeno u prethodnoj rečenici, i tako više desetina strana. Pomislim zato ponekad da pisci ne pripadaju ovom svetu. Nije za njih nešto ovako stvarno. Oni pripadaju nečem višem, plemenitijem, nekoj drugoj dimenziji. Zato kod mene postoji želja da sam pokušam da napišem nešto. Ne zato da bih se divio sebi, nego da malo proširim sebe u nekom unutrašnjem smislu.

A možda pišem ovo i zato što mi je dosadno.

Dobro, nije baš iz dosade, možda zbog viška slobodnog vremena, kojeg ću imati u toku ove nedelje. Učenje mi neće biti obaveza jer je ispitni rok skoro gotov, biće ružno vreme ( kiša, hladno…) pa neću moći da preko celog dana gubim vreme na Adi u nekim sportskim aktivnostima, niti ću da radim sa bratom ( on je moler pa sam i ja kao moler), ne radi mi televizor u sobi, tako da će biti vremena za pisanje na pretek ( bar se nadam, jer često nešto iskrsne).

Dobro, sad kad znamo zašto pišem ovo, moraću da se unapred izvinim zbog nekih stvari. Stil kojim pišem, ako možemo uopšte može govoriti o stilu, će možda biti konfuzan. Tu mislim najviše o dugim rečenicama za čije će razumevanje, možda trebati više od jednog čitanja. Naravno biće tu i nepovezanih delova ( na prvi pogled) pa će se činiti da skačem sa teme na temu, sa jedne oblasti na drugu, ali to će biti samo zato što sve ovo pišem direktno iz glave. Doduše postoje tu i neke teze koje sam napisao pre početka pisanja ovog kapitalnog dela kojih se verovatno neću pridržavati. Ali, bože moj, vredi pokušati. Zato poštovani čitaoče, unapred izvini zbog ičega što ti može zasmetati prilikom čitanja, a u vezi je sa tekstom. Trudiću se da greške nestanu, a ako si željan uvek ti mogu pozajmiti originalan rukopis jer ako me ovo pisanje pretvori u u popularnog pisca, ovo delo će dobiti vrednost i možda će se pojaviti na nekoj aukciji u budućnosti kao: “ Prvo delo poznatog pisca D. P. koje ga je uvrstilo u sam vrh najtraženijih spisatelja sa prve četiri planete Sunčevog sistema. Početna cena je 4000 Sunčevih dinara (oko 8000 $ po kursu sa kraja 20. veka).“

A možda mi je i dosadno…

****

Skoro sam čitao knjigu “ Put kojim se ređe ide “ od Skota Peka. On je psiholog, i to, izgleda, popularan u SAD pa je napisao knjigu u kojoj je dao svoja tumačenja raznih stvari kojima se psiholozi bave. Nečim sličnim ću se i ja baviti u ovom radu. Daću svoj stav o nekim stvarima koje nas okružuju.

Prvo bih se pozabavio gore navedenom knjigom, koja je bestseler ( bila ili je i dalje, ne znam) u SAD. Međutim ne verujem da bi mogla tako dobro da prođe i van nje (Amerike). Ne mogu baš da sudim o Amerikancima jer nikada nisam bio kod njih, ali postoji neko moje mišljenje o njima koje ne bih trenutno obrazlagao, ali recimo samo da ih smatram… Ipak ne bih to napisao. Svejedno Skot Pek piše u toj knjizi mnoge pametne stvari o ljubavi, disciplini, religiji i to kroz priče svojih pacijenata ali do većine zaključaka do kojih on dolazi, čini mi se, mogao bi doći svako ko bi dozvolio da mu mozak malo radi. Navešću samo jedan primer, meni zanimljiv jer sam i sam napravio sličnu teoriju mnogo pre no što sam je pročitao kod Peka. Bila jedna pacijentkinja kojoj ništa nije polazilo za rukom. Posle više seansi psiholog ju je pitao kojom tehnikom ona jede kolač. Zapanjila se zbog naizgled glupog pitanja ali je rekla da prvo pojede sladak, najbolji deo kolača pa onda ostatak. I to je bilo to. Iz toga se videlo da prvo radi najlakše (najlepše) poslove,a one teške (manje lepe) ostavlja za kasnije. Znači imala je problema da organizuje svoje vreme. Dalje, Pek razrađuje tu temu kako prvo treba da radimo teže stvari da bi završili sa lepšim. Ne bih rekao da je Skot Pek time otkrio Ameriku. Ima li ičeg logičnijeg od toga da se prvo odrade teži poslovi da bi zadovoljstvo ostavili za kraj. Tako će se i poslovi bolje završavati. Tako piše o tim tehnikama odlaganja zadovoljstva na mnogo strana, kao da piše za osobe koje imaju problema sa niskim koeficijentom inteligencije. Ne kažem da su Ameri idioti ( jer je kod njih ovo čitana knjiga ), ali do tog zaključka se može doći i u manje reči nego što ih ima u knjizi. Ne kažem, takođe, ni da su psiholozi nepotrebni, već da svaki, malo pametniji,čovek može doći do nekih zaključaka samo kad bi sebi dozvolili malo intelektualne gimnastike. Samo malo da razmišljaju, nije mnogo. Naravno da ima ljudi kojima to predstavlja veliki napor i njih ne cenim mnogo. Njima je psiholog (psihijatar) stvarno potreban. Bar da ih nauči da razmišljaju, a ako ne uspeju neka im uzima pare. Možda je u tome i problem, što pokušavaju novcem da reše svoje probleme. To i jeste lak način da im bude bolje. Daju novac da im neko drugi uređuje život, da im daje savete. Zato psihologija nije nimalo naivna. Čak je i profitabilna, doduše tamo gde žive ljudi kojima je takva pomoć potrebna i gde je fensi imati svog psihologa.Ako će se ljudi koji traže pomoć psihologa stvarno bolje osećati ako daju nekome pare da im daje savršeno logične savete o njihovom životu, samo napred. Da se razumemo, ne kažem da psiholozi nisu potrebni, niti da svako može biti isti. Naravno postoje problemi koje običan čovek ne može rešiti i tu na scenu stupaju školovani psiholozi. Ipak većina žrtava psihologa su obični ljudi, bez nekih psihičih poremećaja, osim ako to možemo tako nazvati, mržnju prema razmišljanju. Takav sam utisak stekao, bar za Amerikance i njihove psihijatrijske probleme.

Dotakao sam ovde i pitanje novca, kao sredstva za zadovoljenje svojih potreba. To je u stvari ono staro pitanje: “ Da li novcem možeš kupiti sreću, ljubav, prijatelje…“ Uzmimo primer nekog uspešnog čoveka, ali uspešnog u smislu koji se razlikuje od mog poimanja uspešnosti.Znači čoveka bogatog materijalnim vrednostima (kuća sa bazenom, mnogo para…) Kakav je njegov život ? Ujutru ode na posao gde barata milionima (gubi ih, zarađuje). Tamo ga svi poštuju jer je glavni a iza leđa ga ogovaraju. Uveče, posle dosta stresova ( „Uh, izgubio sam 6.7 miliona, ali sam zaradio 3.4 „) dolazi umoran kući gde ga čekaju žena i klinci, sa kojima ne stigne da popriča o običnim stvarima, a kamoli da se poigra sa decom. I tako svaki dan. Neko bi rekao: „Dobro, mnogo radi ali zato može da otputuje negde za godišnji odmor sa porodicom i sve im nadoknadi „. Ali da li je baš tako ? Supruga i deca bi se mogla radovati tako nečem ali ipak tu nešto fali. Oni nemaju osećaj zajedništva koji je toliko bitan za jednu porodicu. Otac ne može da razume potrebe svoje dece koja postaju sve samostalnija. Zatim će deca odrasti, zasnovati svoje porodice i tek će se tada njihov otac zapitati gde je on bio dok su deca rasla. Mada se možda i neće zapitati jer nije ništa primetio jer je bio zaokupljen poslom. On će u glavi verovati da ima ljubav ( prema ženi ), sreću ( sve poseduje ) i prijatelje (iste kao on), ali svi znamo da to nije to. O kakvoj ljubavi možemo raspravljati kad se ne možete posvetiti osobi koju volite više od par sati dnevno. Kada ne možete uživati zajedno sa voljenom osobom u nekim običnim stvarima. Kada ne možete priuštiti da sa svojom ljubavi odgledate jedan zalazak, ili izlazak, Sunca dok vas ništa ne opterećuje. Oni će misliti da su srećni zbog svih materijalnih bogatstava koje poseduju i bogatih prijatelja koje poznaju. Oni će i biti srećni, zaljubljeni ali ne na način koji te potpuno ispunjava, ne na način koji ja cenim.

Sada ćete pomisliti da novac nije potreban za sreću. Da možemo biti srećni i ako smo siromašni, tj ako nemamo skoro ništa. To možda i možemo biti ali ako živimo na nekom tropskom ostrvu, ili u nekom plemenu koje živi u džungli, u budućnosti, tj svuda osim u realnosti koju mi znamo. Hoće li mladi bračni par sa detetom ( decom ) biti srećan i ako jedva sastavlja kraj sa krajem. Teško ! Jer činjenica je da se bez novca ne može živeti. Mogu oni svi da se vole do neba, ali nedostatak novca će polako unositi nervozu u vezu. Znam da to zvuči možda surovo ali situacija je takva. Možda mojim vršnjacima to ne izgleda tako jer mi još uvek živimo ne teretu roditeljima i oni nas finansiraju, tako da uvek imamo šta da jedemo i možemo lagodno da živimo. E, nama za život ne treba ništa osim ljubavi. Na žalost, veliku, ne možemo tako živeti ceo život (na teretu roditeljima). Surova je realnost da mi mladi ne možemo u ovoj situaciji da živimo samo od ljubavi. Novac je i te kako potreban. Ima jedna pesma od grupe „Kud idijoti “ čiji stihovi idu ovako: „Kako da živim bez para samo od ideala kako, kako.Od ljubavi zraka ha ha ha „. Realnost je surova i na to se moramo navići.

Iz mojih reči reklo bi se da ne može postojati dobar život. Puno para, loše je, malo para, loše je. Zato bi trebalo ići nekom zlatnom sredinom. Ali i ona je iznad naših mogućnosti. Pa šta onda raditi ? Iz moje perspektive, čini mi se da je potrebno dobro isplanirati život. Ne u detalje, to nikako, već neke opšte smernice treba imati. Naravno, tokom života se ne treba tvrdoglavo pridržavati tih smernica. Vremenom dolazimo do situacija koje nismo mogli predvideti u prošlosti pa se prilagođavamo. To je i poenta, prilagođavanje. Od toga će zavisiti da li ćemo uspeti da doživimo sreću. Ovde bih citirao Ivu Andrića: “ Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život, nije vredan da živi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi mnogo što živi “

Često sam pominjao ljubav i sreću. Trebalo bi da ih malo, takoreći, rangiramo. Za mene ljubav potpada u sreću, tako da je sreća širi pojam od ljubavi. I ljubav je mnogo široka tako da ispada da je sreća toliko opširan pojam što po mom mišljenju i jeste. To je zato jer toliko mnogo stvari može nas učiniti srećnim: neki sitan poklon, prijatelji, položen ispit, dobar obrok, utakmica, kad se pomogne nekom pa se osetiš korisnim, kad uradiš nešto korisno za druge… Toliko širokih pojmova ulazi u sastav sreće tako da je kardinalnost to pojma beskonačna (malo matematike nije na odmet).

Mora se priznati da nas srećnim čini i dobar provod. Bilo u diskoteci, kafiću ili na nekoj dobroj žurci. Koji su uslovi potrebni za dobar provod ? Rekao bih, dobro društvo. Ljudi koje znamo, sa kojima se razumemo. Ali ne samo oni. Potrebni su tu i novi ljudi, koje još ne znamo, ali koji nam mogu postati dobri prijatelji. Zato treba ići i na mesta gde ne izlazi naše društvo negde gde su ljudi O.K. Jer moguća su nova prijateljstva, nove ljubavi. Krug ljudi kojem pripadam i sa kojima se družim ima jedan problem – nema mesta koje nas zadovoljava, gde se možemo provesti dobro i zaboraviti sve muke koje nas okružuju. Svi smo se super provodili na letovanju.Na odmoru je sve drugačije. Tamo smo stalno opušteni, ne pritiskaju nas problemi, nema nikakvog ograničavanja. Ali ovde tokom većeg broja dana u godini nije tako. Ljudi su nekako stegnuti, glume nekoga ko nisu oni, isfolirani su. To smeta dobrom provodu, i upoznavanju novih osoba. Dva moja dobra (najbolja bih rekao ali najbolji je jedan a ja se ne mogu opredeliti za najboljeg) druga su zagovornici teorije da ti za dobro zezanje treba alkohol, tj treba biti pripit. Ja sam uvek govorio da je to glupost, međutim… Zamislite da ste došli na neko mesto (nije važno gde) i da strašno želite da se dobro provedete i tamo zateknete sledeći prizor. Odmah vidite da nema ništa od toga. Ljudi su bezveze, muzika nije po našoj volji, sve u svemu ništa obećavajuće. Usput u blizini nema nijednog mesta gde se možete provesti (znači neka žurka u predgrađu). [ta raditi ? (Unapred izjavljujem da u sledećim redovima ne pozivam ljude da rade to što ću opisati ili još bolje ako rade da rade to na sopstvenu odgovornost.) Slobodno popiti malo (ili malo više, zavisi od tolerancije) nekog alkoholnog pića (pivo, vino,votka, viski…) Zašto ? Prvo, uskoro ćemo se osećati opuštenije i prestaćemo da primećujemo stvari koje nas nerviraju. Postoji mogućnost da se i drugi posetioci opuste jer je poznato da mnogi čekaju da se neko prvi istakne u nečemu pa da i oni slede njegov primer. Znači svojim boljim raspoloženjem možemo uticati i na druge. Naravno može se to i bez alkohola, ali uz njega brže padaju mnoge barijere, kao: šta ću ako ispadnem glup u društvu, šta ako kaže ne… Naravno ne treba preterivati sa inicijalnom dozom. Alkohol ne deluje trenutno. Za one koji ne podnose alkohol preporučujem mešanje istog sa nekim voćnim sokom ili uvek prisutnom koka kolom. Ne želim da se stekne utisak da sam ja postao pristalica maksime: “ meni treba alkohol da bih se dobro zezao „. Njoj treba pribeći onda i samo onda ako smo iscrpli sve mogućnosti za dobar provod. Ali treba misliti i na posledice: jutarnji mamurluk, mogućnost povraćanja (na ovo naročito), delanju radnji za koje možete snositi teške posledice (napijete se, pa vam se razveže jezik, pa kažete pogrešnoj osobi pogrešan tekst u pogrešno vreme, pa onda ona svojim pogrešno velikim mišićima napravi od vas jednu veliku grešku), nemogućnost izvođenja brzih pokreta (verovatno ćete završiti na podu). Znači alkohol primeniti kao poslednju meru, i pre nego što počnete sa njegovom upotrebom još jednom razmislite o posledicama pa se zapitajte da li je to vredno toga. Naravno uvek je tu i faktor verovatnoće koji ne mora biti odlučujući ali može dosta uticati na vaš provod. Znači možemo se loše provesti, a može ispasti i dobro. A i medicina nas svakim danom obaveštava da umerena konzumacija alkohola čini dobro našem telu (naravno u prethodnom razmatranju dobrog zezanja nije bila u pitanju umerena konzumacija.)

Kad smo već kod medicine, dao bih svoj stav o novijim njenim otkrićima. Ne prođe ni dan, a da ne pročitamo neki članak o tome kako je otkriveno da konzumiranje određenje vrste hrane utiče na smanjenje rizika od neke bolesti. To mi sve izgleda kao da proizvođači nekog prehrambenog artikla plate medicinskom institutu da ispita njihov proizvod, da nađe neku aminokiselinu ili slično koja povoljno utiče na ljudsko telo. Time bi im se povećala prodaja. Tako je i sa vinom. Nemam ništa protiv vina, šta više, to mi je omiljeni napitak posle piva i prirodnih voćnih sokova, ali je malo previše. O čemu se radi ? Pa o tome da stalno forsiraju dobra svojstva istog. Smanjenje mogućnosti dobijanja raka, utiče na lučenje hormona koji nas čini srećnima, pomaže razvoju inteligencije ( Blic, 3.10.). A zašto sve to ? Prvo što mi pada na pamet je da se vinari plaše da ih neki drugi proizvođači alkoholnih pića ne ugroze. Zato plaćaju institute da pronalaze zdrave sastojke koji se nalaze u vinu. Pa i ja vam mogu reći da se u vinu sigurno nalazi nešto korisno. Zašto ? Pa zato što je ono došlo iz prirode. A sve što dolazi iz prirode je zdravo. Pretpostavljam da kad bi se toliko koliko se ispituje vino pivo ispitalo da bi se našlo da je ono isto toliko zdravo kao i vino. Imamo primer Francuza koji piju vino i recimo Nemaca koji piju pivo (to su stereotipi u čiju tačnost ne bih ulazio.) [to se ne bi uradila analiza prosečnog Francuza i Nemca pa kom opanci kom obojci.

Stavovi koje sam ovde iskazao mogu se i opovrgnuti. To i nije neki problem. Samo treba naći sponzora koji će finansirati to istraživanje i – napred. Ali za tako nešto treba vremena, a i još nije zaživelo tako nešto na ovim prostorima (mislim na takva istraživanja), kao ni mnogo toga. Da li treba otići odavde ? O tome bih mogao napisati neki drugi seminarski rad ali zašto bih. Ako nekoga zanima moj stav pre će hteti da me sasluša pa da razmenimo mišljenja nego da mi čita rad.Takvi smo mi. Mrzi nas da čitamo (zašto bih čitao knjigu kad mogu da odgledam film – tipično razmišljanje jednog srednjoškolca kad treba pročitati lektiru.) Takođe smo i lenji. Ako me je ovo pisanje naučilo nečemu to je da nije problem napisati knjigu. To nije toliko problem znanja nego problem strpljenja.

Svaku manju temu o kojoj sam pisao sam mogao da pretvorim u seminarski rad za sebe, samo da sam bio strpljiviji da zapišem sve što mi je bilo u glavi. Tu dolazi do izražaja jedan od sedam smrtnih grehova – lenjost. Ali… Ovo mi je prvo veće samostalno delo. Znači nisu svi pisci nešto posebno. Bar sam razotkrio tu zabludu. Čini mi se da sam načitaniji i da nemam drugih obaveza u životu bar mesec dana, mogla bi da ispod moje ruke izađe dobra knjiga. Ne bih ja tu filozofirao o životu kao ovde jer ne volim da drugima namećem svoje mišljenje kao jedino ispravno. To bi bio neki roman, možda avantura gde bih mogao kroz likove da iznosim razne stavove, ali ipak da to u globalu bude avantura. Bilo bi to interesantno za čitanje, siguran sam, ali treba još poraditi na stilu, rečniku, tj možda je trebalo da studiram književnost. Ali ljubav prema zvezdama me je odvela ovde gde sam. Možda u budućnosti kad budem imao više vremena, pošto postanem uspešan,se bacim na pisanje, jer sam video pišući ovaj tekst da bih to mogao (evo i neke koristi od predmeta „Uvod i filosofiju „)

Okruženje je takvo kakvo je. Ne možemo ga promeniti u potpunosti a kad bismo mu se prilagođavali postali bismo dosta pokvareni. Ne treba se zatvoriti u svoj virtuelni svet gde je sve idealno. Možda uz neki krug ljudi koje razumemo i koji nas razumeju uspemo da oformimo državu unutar države ali sa otvorenim granicama (bez viza i izlazne takse ) za ljude slične orijentacije. Takođe bi trebalo imati i otvorene oči i gledati šta se dešava u državi oko nas. Vremenom uz ujedinjavanje sa državama slične orijentacije oformimo federaciju država otvorenih pogleda koja će uskoro postati dominantna u prvobitnoj državi. Ostaće tu i tamo pokret otpora koji će hteti staro stanje, ali oni će se vremenom preobraziti u normalne.

Zvuči idealno, zar ne, čak se i čini lako. Ali da li je…