Patrijarh Pavle – anegdote, citati, izreke, poruke, pouke

Na žalost mnoge stvari o Patrijarhu Pavlu smo čuli tek nakon njegove smrti. Te stvari samo pokazuju zašto su ga Srbi (i mnogi drugi) voleli i poštovali i zašto će nam svima još dugo ostati u srcima i sećanjima.

Moji drugari su 90-ih radili na Akademiji. Kući su se vraćali rano ujutru i jednom su naleteli na usplahirene ljude iz Patrijarhovog obezbeđenja koji su pitali: „Videste li Pavla?“ Naime, Pavle je voleo da sam ode po novine ili da se prošeta, ali šta je mogao kad ga je obezbeđenje moralo pratiti.

Jednom se patrijarh u vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora uputio na večernje u Sabornu crkvu. Između Patrijaršije i hrama bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Patrijarh je svog pratioca upitao:
„Čiji su ovi skupoceni automobili?“ i dobio odgovor da su oni vlasništvo episkopa SPC.
Patrijarh je na to kazao: „O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?“

Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: „Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio:
„Kad sam već svetlost, šta će ti blic“?

Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe Fiću (u to vreme najmanji automobil), da bi se njime dopremale potrepštine za manastir, i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je:
„Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!“

Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost i nevezanost za svet materijalnog. Daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, ondašnji vladika raško-prizrenski Pavle odgovorio je pitanjem:
„A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?“

Ostala je poznata i anegdota kada se Pavle jednom uputio na Banovo brdo, na službu u crkvu, a pratilac mu ponudio da ga odveze automobilom. Pavle je odbio, a na podsećanje pratioca da je možda malo nezgodno da ide gradskim autobusom, jer je leto i žene idu prilično razgolićene na Adu Ciganliju, patrijarh je kratko odgovorio:
„Svako vidi ono što hoće“…

U svojoj knjizi Tuđman kaže za Miloševića da je socijalista. E, sad da li je socijalista ili komunista, ne znam, ali znam da on nema veze sa Crkvom. Milošević ne ide u crkvu. Crkva nikada nije bila ni za, ni protiv njega. Milošević bi hteo sve, pa i Crkvu da okrene u svoju korist. Moja dužnost kao vernika je da branim istinu.

Dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je:
„Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.“
Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan Varburg, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština.
Episkop Pavle retko je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji… Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim Pežoom, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz Bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reče vladika Pavle:
- E, brate, Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj Varburg!

Jednom prilikom, dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet je nenadano ušao nepoznati čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao:
„Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro 50 godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.“

Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran za najvišu crkvenu dužnost.
U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je:
„Kakav si ti patrijarh kad imaÅ¡ samo jednu mantiju?“
Na to će novoizabrani patrijarh: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“

A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: „Evo ga patrijarh!“ i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi:
„A sad jedan po jedan…“I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.

Posebno je interesantno da je patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego što bi je pojeo, kako bi ona bila izložena bakterijama, jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odeću je sam šio, krpio i prao. Ni za cipele mu nije bila potrebna ničija pomoć, popravljao ih je i održavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kažu da je po skromnosti podsećala na pravu monašku keliju.

„Meni se pripisuje da vodim Srbe u rat radi održavanja velike Srbije. MeÄ‘utim, ako bi trebalo da se održi velika Srbija zločinom – ne pristajem, neka nestane velike Srbije. Ako bi trebalo da se održi mala Srbija zločinom, opet ne pristajem, neka nestane i male Srbije. Ako bi trebalo da se održi poslednji Srbin zločinom, opet ne pristajem, neka nas nestane, zločinom da se održimo – to ne“

Probijajući se ka glasačkoj kutiji kroz ljude naoružane kamerama, fotoaparatima i kasetofonima, u pokušaju da prođe na jednu, pa na drugu stranu, patrijarh je u jednom momentu kazao:
„Ako ne mogu frontalno, mogu dijagonalno.“

BeograÄ‘ani su patrijarha Pavla često susretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu… Jednom prilikom, dok je sam iÅ¡ao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sediÅ¡te PatrijarÅ¡ije, sustiže ga, u najnovijem modelu „mercedesa“, poznati sveÅ¡tenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izaÅ¡ao i obratio se patrijarhu:
- VaÅ¡a svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…
Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:
- A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?
- Moj, VaÅ¡a svetosti! – kao da se pohvali protojerej.
- Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle.
Izađe, prekrsti se i reče svešteniku:
- Neka vam je Bog na pomoći!

Na jednom prijemu u Beogradu bivši američki ambasador Voren Cimerman pitao patrijarha šta SAD mogu da učine za SPC, a patrijarh mu je odgovorio:
„Samo nemojte da nam odmažete, na taj način će te nam pomoći.“

S obzirom na to da je Pavle često prolazio pored čuvene beogradske kafane „Znak pitanja“, priÅ¡ao mu je jedan boem koji je redovno dolazio u kafanu, očigledno, malo pripit, i obratio se rečima:
„VaÅ¡a svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu“, na Å¡ta mu je patrijarh odgovorio:
„Jesmo, jesmo, al’ kad popijemo, onda niÅ¡ta ne valjamo“.

Slovio je za čoveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbeÄ‘enja koji su ga pratili. ÄŒesto je znao da im se izgubi na ulici, ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili neÅ¡to kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi – sam je spremao hranu, koja je gotovo uvek, preko cele godine, bila posna, a najčešće je jeo obično povrće na vodi. Samo o praznicima obrocima je dodavao malo ulja, retko kad parče ribe, a meso – nikada. Omiljeno piće i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva, a kada nije bio post – mlečni proizvodi.

Patrijarh Pavle dosta je polagao na crkveno pojanje. Jer, kako je govorio, najprirodniji religiozni doživljaj javlja se u crkvi i na liturgiji, kada se čovek preda duhovnoj muzici.
JoÅ¡ kao dečaka u rodnoj Slavoniji, Gojka Stojčevića su zapazili da lepo peva, pa su ga prozvali – Pjevalica. U toku studija bio je sekretar Hora studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. I kasnije, kada se zamonaÅ¡io, Pavlu je pevnica u hramu bila omiljeno mesto.
Jednom prilikom za vreme bogosluženja, patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom:
- Sinko, obratite malo viÅ¡e pažnje…, čini mi se da to ne radite baÅ¡ kako bi trebalo!
Ovaj odgovori, pomalo uvređeno:
- Pa, znate, Vaša svetosti, svaka ptica peva svojim glasom.
Patrijarh će na to:
- Jeste, sinko, ali u Å¡umi. Ovo je crkva!