Nikad nije kasno da se napiše neki putopis. Šta je 4 godine zakašnjenja za opisivanje našeg prvog pravog bekpekerskog iskustva? Sigurno bi ovaj opis putovanja imao mnogo više detalja da sam ga pisao čim sam se vratio. Još sigurnije bi bilo još više detalja kad bih našao svesku u kojoj sam pisao dnevnik. Možda i nađem tu svesku, ko zna?

Zašto Egipat? Zato što je jeftino, neobično, ima more, korale, piramide, hramove, drugačije… Jesam li rekao jeftino? Kao i za većinu neevropskih zemalja, najveći trošak je doći, a kad si tamo, sve je lako. Naravno, ako si čistunac, navikao na topli tuš svakog trenutka, čiste čaršave, čisto posuđe, čiste wc-ove… onda i sam znaš da ovo nije za tebe. Mi smo još i čistunci za prave bekpekere.

Par nedelje pre nas, na put su krenuli Vlatka, Jugica i Đole. Oni su nas terali, molili i ko zna šta još da krenemo sa njima, ali mi smo se nećkali. Najveći problem je bila eksplozija bombe u Šarm El Šeiku par meseci pre puta. Ja sam više oprezan nego lud, pa mi se nije išlo tamo gde nije bezbedno. Da, mala je verovatnoća da će bomba baš da roken tamo gde smo mi, ali šta ćeš kad sam oprezan (na kraju teksta ćete pročitati nešto, pa vidite da li sam nepotrebno oprezan).

Mi nismo hteli da idemo i takav je stav bio kad su oni otišli. Međutim, na kraju smo ipak otišli. Našli jeftin let iz Budimpešte za Kairo, izvadili vize i nismo se baš previše informisali o Kairu i Egiptu. Tj, znali smo osnovne stvari, imali napisane imena hostela u koje smo planirali da odemo. Lonely Planet ili Rough Guide su bile misaona imenica, a i cela naša organizacija je bila malo na vrat na nos. Naime, ja sam morao da radim da bih zaradio, Branka je imala svoje obaveze, tako da smo na put krenuli baš onako umorni.

7. 10.

Akcija je počela u rano jutro 7. oktobra. Gea Turs nas je vozila do Budimpešte gde smo ušli u avion. Ja sam bio hladan kao špricer, a Branka je bila sve samo ne hladna. Posle je pričala da je malo falilo da ne uđe u avion, ali mislim da je došlo do toga, na silu bih je ubacio u avion.

Iz evropskog oktobra sleteli smo u afrički oktobar. Sleteli smo kasno, bila je noć, tako da nije bilo toliko vruće. Posle provere pasoša i uzimanja torbi, našli smo se potpuno sami na drugom kontinentu! Brzo su nas startovala dva tipa iz „ministarstva turizma“. Ponudili su nam prevoz do hostela. Mi smo imali preporuku za jedan hostel u centru i odvezli su nas do tamo. Odmah smo videli šta je gužva u saobraćaju. Grad ipak ima nekoliko puta više stanovnika od Beograda, a kultura sobraćaja je na niskom nivou. Sve u svemu, na prvi pogled HAOS. Kasnije smo shvatili da je haos stanje u kome se Arapi lako snalaze i za divno čudo nismo videli ni jednu nezgodu u saobraćaju (u stvari jesmo poslednjeg dana, ali o tome, naravno, kasnije).

Da smo imali Lonely Planet, znali bismo da ne treba da poverujemo likovima iz „ministarstva“ jer je to jedan od mnogih načina na koji zavlače turiste. Odmah bih napomenuo da realne, fizičke opasnosti nema. Sve se svodi na zarađivanje kojeg dolara više. Taj dolar više nama nije mnogo velik, ali njima je velik kao kuća. Recimo da smo mogli da ih iskuliramo i sami uzmemo taksi do hostela i tako bismo prošli 15-20$ jeftinije. Ali, pošto je ovo bilo naše prvo bekpekersko iskustvo, to je bila cena koja se morala platiti. Usput smo svratili do železničke stanice, jer smo hteli da već iste večeri krenemo za Luksor. Iskreno, ne verujem da bismo se snašli na stanici. Blagajnu za turiste bismo teško našli, a likovi iz „ministarstva“ su nam pomogli. Našli su blagajnu, tražili karte, ali rekli su da nema za isto veče. Zato smo uzeli za sutra uveče. Nisu imali u interesu da nas slažu jer smo se već dogovorili za cenu prevoza, hostel je bio naš izbor, pa tu nisu imali nikakvog interesa.

Stigosmo u hostel, smestili se u sobu, istuširali i zaspali.

8.10.

Većina nas očekuje da nas ujutru bude petlovi, ali u arapskim zemljama ulogu petla je preuzeo kasetofon sa hodžinim glasom koji se emituje sa džamije. Ako mislite da je rešenje za to da se uzme hostel koji je daleko od džamije, onda očigledno ne poznajete arapski svet. Tamo su džamije na svakom koraku, a Kairo zovu i gradom 1000 minareta.

Krenusmo u našu prvu šetnju Kairom. Arapi su dosadni. Neko bi rekao da su prijateljski nastrojeni, da vole strance, da vole da pričaju sa vama, da vam pomognu… Sve je to istina, ali se iz svega toga najčešće krije neka korist za njih. Najčešće je sva priča uvod u to da vas odvedu do njihove radnje, ili radnje njihovog prijatelja koji ima originalni pergament i svašta još. Tako su i nama prilazili (ipak se vidi da smo turisti) i jedan je uspeo da nas dovede do svoje prodavnice, ponudivši nam „welcome tea“. Znali smo da je to tradicionalna dobrodošlica, a i još uvek smo bili fini prema njima, pa smo prihvatili. I tako, krenuli smo ka muzeju, a završili u prodavnici. Popismo naš prvi crni čaj (naš prvi crni čaj u životu – naravno Lipton Yellow Label koji pijemo i dan danas skoro svaki dan) i na kraju smo kupili par gluposti u radnji. Pošto je muzej radio skraćeno zbog Ramazana koji je bio u toku, odlučili smo da odemo do piramida (šta drugo?).

Isti lik se ponudio da podelimo taksi do Gize jer je išao do svog prijatelja koji tamo živi. „Što da ne“ pomislismo mi. Uštedimo još koju egipatsku funtu. Naravno, ni ovaj gest nije bio bez skrivenih namera, jer smo na kraju završili kod njegovog rođaka koji nam je ponudio obilazak piramida na kamilama.  Da bi nam prezentovao koje su nam opcije, na 3d mapi nam je prikazao različite ture koje obuhvataju ture od 1 sata pa do više sati. Mi smo izabrali najjeftiniju varijantu. Čak mislim da smo i spustili cenu :). Zajahasmo kamile i krenusmo ka piramidama. Ulazak na glavni ulaz je za slabiće, pa smo mi krenuli na totalno drugu stranu, da bismo posle pola sata jahanja (da izgledali smo kao glupi turisti) došli do rupe u ogradi gde smo ušli i deo sa piramidama. Tu nam je neki beduin ponudio „welcome“ sok koji smo uzeli, ali smo morali da to platimo. Naš vodič je oterao beduina u tri lepe… tako da nam je ovaj sok bio besplatan. Videli smo Sfingu (sa jedno 500m daljine) i došli smo blizu jedne piramide i to je bilo to od naše ture po piramidama. Dupeta su nam se raspala od jahanja kamila. Branka je u povratku prešla na konja, a ja sam ostao na kamili. Na kraju smo dali bakšiš vodiču, a i malom koji j upravljao kamilama i konjem. Posle svega smo popili čaj sa gazdom i krenuli nazad ka hostelu. Ovaj put smo sami ušli u taksi.

Kod vožnji je obavezno da se unapred dogovorite za cenu, da ne bi kasnije bilo problema. U hostelu smo malo problejali i zatim otišli na Ramziiis železničku stanicu. Većina turističkih agencija, tj sve će vas ubeđivati da ne možete sami, kao stranac putovati kroz Egipat, već da morate da idete u organizovanim konvojima koje prati vojska zbog vaše bezbednosti. Naravno da to nije tačno, već je to jedna od mnogih zabluda koje postoje.

Slike iz Kaira pogledajte ovde: Egipat, Kairo – galerija slika

Nađosmo peron, voz, vagon, sedište i voz za Luksor je krenuo.

9.10.

Ujutru smo bili u Luksoru. Na stanici nas je startovao radnik jednog hostela i za divno čudo, to je bio hostel koji sam imao u spisku hostela za Luksor. Naravno, odmah je krenuo da nas privoli za turu do Doline Kraljeva, Kraljica i hrama Hatšempsut i kad smo čuli cenu za to (kombi prevoz i vodič) učinilo nam se baš jeftino, pa smo pomislili „e sad ćemo da prođemo baš povoljno“. Ipak je tura obuhvatala ceo dan u putu jer su ti lokaliteti izvan grada i nisu baš jedan pored drugog. Krenusmo mi tako ka tim lokalitetima. Vodič je bio simpatični čikica koga baš i nismo mnogo slušali. Ipak nas je osvojio kad je na srpskom rekao: „idemo, radimo, gradimo“, što je parola koja je ostala iz vremena kad je Tito harao nesvrstanim zemljama. Â

Obišli smo sve te ruševine, posetili radionicu gde prave razne drangulije i na kraju se vratili u Luksor. Naravno, an kraju smo morali da damo bakšiš vodiču.

Uveče smo malo prozujali Luksorom, šetali pored Nila i čuli jedno 500 puta „keleš, kelešâ€œ, što znači „kočija“. Luksor je mali grad, tako da se sve može preći peške. Naravno, ni ovde nismo mogli izbeći prijateljstvo bratskog egipatskog naroda, tako da nas je celo veče smarao jedan mali pravoslavni Kopt, koji je hteo da ga posetimo kod njega kući, pa da nam piše pisma, sve u svemu još jedan smarač, samo mi se čini da ovaj nije hteo ništa da nam proda. Uspeli smo da ga se otresemo, ali smo se izlanuli da sutra uveče idemo dalje.

Slike iz Luksora pogledajte ovde: Egipat, Luksor (i dolina kraljeva) – galerija slika

10.10.

Svanulo je jutro (uz umilne zvuke sa džamije i ja sam izašao na terasu u gaćama da bacim pogled. Ipak, neko je bacio pogled na mene pre nego što sam ja bacio pogled. To su bile učenice škole iz zgrade pored. Videvši da one gledaje u moje vrhunski izvajano telo, ja sam se vratio u sobu, ne želeći da se malim muslimankama po glavi motaju bludne misli. Posle jutarnjih fizioloških rituala, krenuli smo u obližnji hram Larnak. Naravno, moramo spomenuti pipice u njhovim wc školjama iz kojih izlazi vodica kojim se oni peru. Naravno, ima i wc papira.

Iz hrama smo se vratili lokalnim autobusom i zahvaljujući mojem sjajnom snalaženju u prostoru smo izašli manje više na dobrom mestu. Otišli smo do autobuske stanice i kupili kartu ka Dahabu. Smarač od sinoć je znao da putujemo, pa se verovatnp celo popodne motao oko stanice, tako da smo morali da poslednje trenutke u Luksoru provedemo sa njim.

Ovde bih napomenuo nešto: Arapi su uglavnom malo tupavi. Kako objasniti da kad im kažeš Dahab (sa kratkim A), oni nemaju pojma na koje mesto mislimo. Međutim, ako kažeš Dahaab, onda udmah ukapiraju. Isto je sa Ramzes stanicom u Kairu. Imali smo problem da taksisti objasnimo da hoćemo do Ramzes stanice. Kasnije smo provalili da se kaže Ramziis, pa nas zato nisu kapirali (bez obzira što smo uz Ramzes pomenuli voz na hiljadu načina).

Autobus je bio neki bezveze, sa ekstra smrdljivim wc-om i par Egipćana obučenih u one njihove haljine. Iza nas je sedeo jedan sa torbom, religiozno obučem. Naravno da sam ja sumnjao da ima bombu u torbi.

Put je trajao oko 15 sati…

11.10. – 19.10.

Posle nekoliko kontrolnih punktova gde su nam gledali pasoše i njuškali torbe sa kučićima, dođosmo smo u bekpekersku Meku, Dahab. Mesto koje je bilo beduinsko selo do pre par godina, gde si mogao da roniš među koralima i spavaš na plaži, sada je malo urabnizovano, ali mnogo manje od obližnjeg Å arma, ili Hurgade. Tu je trebalo da nađemo Vlatku, Jugicu i Đoleta, koji su do tada trebali da obiđu ceo Bliski istok (kopnenim putem) i našli smo ih.

Posle doručka, razmene iskustava, gde je naše jahanje kamila već steklo legendarni status, krenuli smo na snorkovanje. Nije toliko šareno kao na slikama, ali je opet ekstra, vrh, jako…

Tako smo proveli 8-9 dana u Dahabu. Dani su nam počinjali doručkom (oko 130 dinara), pa snorkovanjem an različitim lokacijama. Sve vreme se leži u kafićima. Uveče se ode do „grada“, večerali smo ili piletinu ili ribu u restoranu u kojem jedu lokalci (nepisano pravilo je da je najbolja klopa tamo gde jedu meštani), zatim bismo otišli u neki kafić, popili nešto i popušili nargilu. I tako svaki dan…

Pogledajte koliko nam je bilo tesko: Egipat, Dahab – galerija slika

Na kraju smo se uputili ka Kairu, gde je trebalo daprovedemo još nekoliko dana.

20.10.

Opet Kairo. Ali više nismo neiskusni turisti. Ne zračimo neznanjem i neiskustvom. Jedan pogled ka smaraču i on odmah odustaje od svoje priče smišljene za nas. Naravno, ipak je tu Jugica, koja voli da proćaska sa svakom mogućom osobom.

Ovaj dan smo odvojili za muzej. Mnogo je velik, mnogo ima raznih sitnica i krupnih stvari. Da smo stajali pored svakog eksponata nikad ne bismo sve obišli.

Posle 18h dešava se sledeći spektakl: kraj je posta i kreće klopa na ulici na stolovima postavljenim po celom gradu.

Slike iz Kaira pogledaj ovde http://www.facebook.com/album.php?aid=18972&id=517447953&l=6e182cff09

21.10.

Odosmo do Aleksandrije jutarnjim vozom, tamo smo proveli ceo dan. Grad ko grad, ali nismo mogli da uđemo u biblioteku, no nema veze.

Slike iz Aleksandrije: Egipat, Aleksandrija – galerija slika

22.10. – 28.10.

Kairo, svaki dan neko drugo mesto. Počeli smo da koristim gradski prevoz za neke destinacije. Taksi je ipak primarno sredstvo prevoza po Kairu. Obišli smo valjda sve što ej vredno videti, i posle 3 nedelje smo se ponovo obreli u Evropi. Gea Turs nas je dočekala u Budimpešti i dovezla do Beograda.

Umesto zaključka

Koliko smo potrošili? 450 evra po osobi. Od toga je pola otišlo na avionsku kartu i prevoz do Budimpešte. Za te pare smo bili u Egiptu 3 nedelje, obišli Kairo, Luksor, Dahab i Aleksandriju, jeli po restoranima (naravno ne u najskupljim), uživali na moru kakvo ne postoji u Evropi, videli život Egipćana i stekli jedno divno iskustvo.

• Tweet